-епизода прва-
Гост аутор: Бојан Љубеновић
Живот нема репризу, али неке његове епизоде ипак имају, међу вама, драги моји пријатељи, вероватно још има оних који се сећају да сам пре седам година неко време боравио у Њујорку о чему сам сачинио сатирични путопис под називом „Србин у Њујорку“, који је потом неко време био врло популарно штиво диљем интернета, у Великој Јабуци писао сам га дан за даном па су се у Србији наставци чекали као серија (прим. Мирјана Рашић). Многи су ме тада питали хоће ли од тога настати књига, а ја сам само одмахивао главом, писао сам за своју душу и знао знао да у тих 11 делова нема довољно материјала за књигу, али сам дубоко у себи ипак прижељкивао да се преко баре отиснем бар још једном, па да том рукопису удахнем можда и нови живот.
Седам година сам одолевао искушењу, али када мушкарац почне да се приближава педесетој, хтео не хтео крене да своди животне рачуне и броји неостварене жеље, у мене је жеља безброј али кад су путовања у питању у личној „бакет листи“ стоји да бих до краја живота волео још да видим: Москву, Лондон, Рим и Ваштингтон. У Русији ми је ове године објављена књига па умало да ту жељу брзо испуним, међутим мени у инат Путин нападе Украјину. Лондон ми је и даље прескуп посебно јер им виза кошта као пола путовања, о Риму и Светој столици сам чуо све најбоље али рачунам има времена, Вечни град ће ваљда још неко време бити ту. А Вашингтон, што Вашингтон, па због Беле куће, Капитола и осталих центара америчке и светске моћи које сам виђао само на телевизији и филму, а нешто ме вуче да их видим и уживо, баш као што бих поново волео да видим и Њујорк, град који је на мене оставио поприличан утисак и о коме свакоме спремном да ме саслуша причам нашироко и надугачко као да сам у њему провео вечност, а не убогих десетак дана.
Фејбуковци који су испратили прву сезону моје репортаже знају да у овом граду имам рођаке, сестричину и зета, саобраћајне инжењере који су се пре десетак година одважно усудили да напусте Србију и срећу потраже преко окена и гле, стварно су нашли, али после много рада и одрицања додуше, у међувремену су добили америчке „папире“, али и два сина, који мени, ни кривом ни дужном, испадоше унуци и превремено начинише дедом. Е тој породици сам се ономад наметнуо као гост, а где је једном ту је и други пут. Зар ћеш опет да оптерећујеш људе својим присуством?, питала ме је ужаснуто жена када сам јој саопштио свој наум да поново идем у Њујорк. Слушај, рекао сам, прошли пут сам ишао кад се родио Вук, а овог пута идем кад се родио Лео, не иде да деда децу раздваја, наљутиће ми се ако не дођем, а друго, десетогодишња америчка виза истиче ми за само три године, дукате жежене сам за њу дао, зар сад тако да пропадне.
Ради шта хоћеш, одмахнула је она руком и ја сам урадио, обазриво сам се распитао код сестричине јесу ли она и њен муж ради мом камбеку, она је одушевљено (или је бар тако изгледало) рекла да јесу и речено-учињено, 14. фебруара ове године обрадовао сам себе поклоном у виду авионске карте до Њујорка, где пише да на Дан заљубљених човек не може сам себи нешто да поклони, није ли самозаљубљеност највернија верзија љубави?
