Autor: Stefan Mirosavić
,,Zašto plačeš?” pitao je.
,,Zato što si prelep. Zato što te volim i zato što sam sa tobom srećna”, odgovorila je.
Milovala ga je po licu. Imao je divnu negovanu kožu. Njoj je bio savršen.
,,Ne plači, Barbara”, rekao je.
,,Ne mogu. To je jače od mene”, branila se.
Uzdahnuo je.
,,Moram da idem. Posao me čeka.”
,,Još samo malo, molim te”, zavapila je.
Oliver se namrštio.
,,Dušo, razgovarali smo o ovome. Moram da se vratim. Program je još u toku.”
Klimnula je glavom i obrisala suze prstima. Oliver joj je namignuo, okrenuo se i odšetao natrag do ogromnog svetlećeg točka u uglu studija. Nasmešio se i raširio ruke srdačno.
,,Dragi gledaoci, ponovo smo u programu. Pratite vaš omiljeni kviz Zavrti i zaradi.”
U pozadini se začuo gromoglasan aplauz. Kamera je zumirala publiku koja je tapšala, a potom se vratila nazad na Olivera. On je zadovoljno klimao glavom. Do njega je došetala zgodna plavuša u svetlucavom plavom kostimu. I ona je na licu imala blistav osmeh. Stavila je desnu ruku na točak.
Barbara je i dalje plakala. Najviše je volela utorak jer je tada mogla da provede tih dragocenih sat vremena sa svojim voljenim Oliverom. I sada je klečala pred starim televizorom i milovala njegov ekran svaki put kad bi kamera prikazala šarmantnog voditelja.
,,Tako si lep…” ponavljala je.
Oliver se neprekidno smešio svojim savršenim osmehom praćen zaglušujućim pljeskanjem publike dok se u pozadini točak ubrzano vrteo.
