Autor: Anja Mijović
Ispred Vrta, noć
Uroš je pijan. Hoda cik-cak ka svojim kolima. Andrej ga sustiže i zaustavi.
„Ajde, ja ću da te bacim.“
Andrej krene da mu uzme ključeve ali Uroš skloni ruku.
„Ne, bre, sve je u redu.“
„Nije, mortus si.“
Uroš ga pogleda mrzovoljno.
„Uroše, daj mi ključeve ili ću da ti ih uzmem silom!“
„Uuu, al’ si opasan! Evo ti, jedi govna!“
Sedaju u auto. Andrej gurne ključ i upali motor.
„Vozi do rukavca“, otegnuto će Uroš.
„A znaš da sam kapirao da si se zato napio!“
Andrej odmahuje glavom.
„Mislim da ne bi trebalo da ideš tako urađen.“
„’Oćeš da me voziš do rukavca ili ću ja sam?!“
Savski kej, noć
Andrej doprati Uroša do stepenica koje vode ka obali. Magacin-kućica sportskog kajakaškog kluba Partizan je udaljena dvadesetak metara.
„Ajde, čekam te ovde“, kaže Andrej.
„Nećeš da me držiš za ruku?“, kezi se Uroš.
„Traži da ti objasni… I nemoj da upadneš u Savu, nećeš se oprati nikad od ove štroke!“, doviknu Andrej za njim.
Uroš hoda ka kućici pa zapne o neki kamen i gotovo da padne, ali ipak održi ravnotežu. Osvrne se ka Andreju i vidi ga da sedi na stepeništu. Onda upali lampu na mobilnom i uperivši snop svetlosti u zemlju, nastavi ka kućici. Stiže do vrata. Uroš hvata kvaku ali je zaključano. Ode do druge strane kućice, uperi svetlost ispred sebe. Sve deluje pusto. A onda čuje škljocanje brave. Vrata kućice se za centimetar otvore. Vraća se do njih i gurne ih rukom. Uđe u kućicu. Ispred njega je zavidna gomila naslaganih kajaka. Sa strane je mnoštvo vesala. Neko zatvori vrata. Uroš se okrene. Minja stoji pred njim. Netremice gledaju jedno drugo u oči. Ona pođe da ga zagrli no on podigne ruku da je zaustavi. Neprijateljski je odmerava. Njoj je žao, steže usne kao da će da zaplače.
„Šta ’oćeš ti od mene?“
„Htela sam da ti se izvinim. Sve je ispalo… Nije trebalo…“
„Da mi se izviniš? Oh, hvala! Eto, izvinila si se. Sad odjebi!“
Uroš pođe rukom da otvori vrata.
„Čekaj, Cici…“
Uroš korakne ka njoj odjedanput besan kao ris.
„Ne usuđuj se više da me zoveš tako!“
Njoj se celo lice izobliči u grimasu jada. Počinje da plače bez glasa.
„Šta si ti, službina kurava? Rent-a-pička, šta? Jebeš zaludne za kintu iz državne kase?!“
„Nisam to zaslužila, nemoj…“
„Nisi zaslužila?!?!“, zaurla Uroš.
Krene ka njoj tako besno da se ona potpuno povuče, a on zveknu pesnicom u zid pored njene glave. Diše kao razjareni bik. Minja pokrije lice rukama i jeca.
„Šta sad više ’oćeš?! Još da me jebeš? Nije ti bilo dosta?!“
Minja ga pogleda. Lice joj je potpuno mokro od suza.
„Ne shvataš… Razumem da ne možeš da shvatiš. Zato hoću… Moram da ti objasnim. Molim te… Saslušaj me, molim te.“
Uroš je gleda kao da će da je zgromi.
„Htela sam da ti sve ispričam. Znaš li koliko sam puta htela sve da ti priznam? Ali oni bi znali. I onda bi ti naudili. Smetaš im, Uroše… Da sam ti rekla, stradao bi. Ćutala sam da te sačuvam, jer dokle god nisi svestan bio si na sigurnom! Više nisi na sigurnom.“
Uroš opusti ramena i osloni se o drugu stranu zida. I dalje je ozlojeđeno promatra.
„Tebi sam jedinom rekla kako se zovem. Ti, jedini, na celom svetu znaš moje ime koje je nestalo kad sam počela da radim u Službi. Cela sam ja nestala, postala neka druga osoba koja se menjala za zadatke, zavisilo je od mete. Već sam izgubila sebe…“
Uroš zakoluta očima.
„Daj, ’de si pročitala to sranje, neki vikend-roman citiraš?“
„Ne, Uroše, govorim ti istinu.“
On se zakikoće i odmahne rukom.
„Ti si jedini upoznao mene.“ Minja spusti šaku na svoje grudi. „Ti i ja nikad nismo bili laž.“
„Ti si laž!!!“
„Nisam. Mišel Lakroa je laž. Ja, Minja, nisam.“
„Je l’ te ćale prebio telefonskim kablom?!“
Minja obori pogled i uzdahne. Uroš odmahne glavom i prestane da se smeje, potpuno se uozbiljio.
„To mi je bilo naređenje, morala sam.“
„Razumem. Šta se mora nije teško. Kako se zoveš uopšte?“
„Milijana Krivokapić“, brzo izgovori ona, „Sa Cetinja sam.“
„Prava kamenjarka.“
Minja trepne. Podiže oči i susretne njegove koje gore od besa.
„Pljuni me slobodno, vređaj, zaslužila sam.“
„Zaslužila si da ti zalepim šamarčinu.“
„Dobro. Udari me.“
On se kratko nasmeši, a onda mu licem preleti izraz povređenosti koji opet zameni bes.
„Deda me je zvao Minja. Deda je bio jedini koji me je voleo, on me je odgajio. Ali je umro kad sam napunila 14 i onda je otac došao i odveo me u Srbiju… Sa ocem sam krala, služila sam mu, zajedno smo pljačkali. Posle sam nastavila sama. Operisala sam napolju uglavnom. Ali onda su me uhvatili. Bilo je ili da im „učinim“ ili idem u zatvor. Učinila sam im. I opet i opet i… Tebi sam se jedinom otvorila. Samo me je deda poznavao. I ti me poznaješ.“
„Ne znam ja ko si ti.“
„Znaš, Uroše i ja znam tebe. I volim te.“
Uroš odmahuje glavom i mršti se.
„Ne znaš ti šta je voljenje, ništa ti ne znaš!“
Minja pođe ka njemu, ali je on odgurne i krene ka izlazu.“
„Čekaj, Uroše, molim te“, plačnim glasom kaže ona.
Uroš dok odlazi podigne pesnicu sa srednjim prstom na gore.
Andrej ga gleda kako dolazi pognute glave. Ne hoda više cik-cak, kao da se otreznio. Uroš se ćutke popne uz stepenice i nastavi ka kolima. Andrej pođe za njim. Bez reči sedaju u auto. Uroš vadi duvan i počne da zavija cigaretu.
„Kuda ćemo?“, pita Andrej.
Uroš ćuti.
„Uroše?“
„U pičku materinu.“
Andrej spusti ruke s volana i izvadi i on cigaretu. Puše i ne progovaraju.
„Nisam je udario“, kaže posle desetak minuta Uroš.
„Normalno.“
„Ajde, idemo do tebe, pa ću ja doma. Mogu da vozim, okej sam.“
Andrej pali motor.
Draga Jelena,
Već neko vreme čitam Vaše savete koju nesebično delite u FB grupi #Nisisam/a. Sviđa mi se kako rezonujete, duhoviti ste ali i strpljivi. Pomislio sam da možda možete i meni da pomognete. Ja sam policijski inspektor i, recimo, da me tište slučajevi koje rešavam. Ako ste zainteresovani došao bih da porazgovaramo. Koliko bi koštala terapija? (izvinite što odmah pitam).
S poštovanjem,
Uroš Stanić
Urošev auto, dan
Uroš je još jutros primetio da je Vera namrgođena. Obično ih dočeka sa širokim osmehom i dok srču prvu jutarnju, podigne im svima raspoloženje. Ali od jutros samo ćuti i mršti se. On baci pogled na nju, koliko mu vožnja dozvoljava. Vera gleda kroz prozor i krši ruke.
„Šta ti je?“
„Ma…“
„Vera, šta je bilo?“
„Posvađala sam se s Bogdanom.“
„Auf, nevolje u raju.“
„Nije smešno.“
„Nisam se smejao.“
„Ali se zezaš. Uopšte nije za šalu. Ozbiljno je sranje… Udarila sam ga.“
Uroš naglo ukoči tako da oboje polete glavama napred. Vozač u kolima iza njih besno trubi. Uroš mu mahne rukom u znak izvinjenja i parkira auto do trotoara. Onda odveže pojas i okrene se ka Veri.
„Šta se desilo? Je l’ te udario?“
„Hej, je l’ si gluv? Ja sam njega!“
„Zašto?!“
„Zato što… Odletela mi ruka. Bio je jako bezobrazan i ja“, Vera mahne pesnicom imitirajući udarac koji je zadala Bogdanu.
„Au, jebote!“
Uroš spusti šake na lice.
„Vera, to se ne radi…“
„Misliš da ne znam?! Otišao je. Ne znam ni gde je spavao ili je odmah zapucao za Čačak. Ništa ne znam. Zvala sam ga, neće da se javi… Izgleda da je gotovo.“
Uroš odmahuje glavom. Vadi kesicu s duvanom i počinje da zavija cigaretu.
„Umislio je neke gluposti. I to je i pre potezao, lepo sam mu rekla da ljubomora nije znak da nam veza ide u dobrom smeru i da prestane. Neću to da tolerišem. I to je baš našao koga da mi dira, pa ne može! Ne dam na Andreja…“
„Čekaj, polako. Šta je rekao za Andreja?“
„Kao Andrej ga mrzi i ’oće da ga skrati za glavu. E, jeste… Kao, svaki put kad dođe po mene, Andrej ga gleda ispod oka i ima neprimerene komentare, izaziva ga i diže tenziju. Je l’ ti vidiš…“
„Primetio sam da ga ne miriše.“
Vera ga zapanjeno pogleda. Uroš zapali cigaretu.
„Baš sinoć je bilo čupavo. Ti si se smejala dok sam se majmunisao, a njih dvojica su se zakačili.“
„Šta?! Kad sinoć?!“
„Dok smo se nas troje smejali i zezali. Ja onda okrenuo priču da zamajavam Andreja. Delovali su mi kao da je pitanje sekunda kad će se pobiti.“
Vera bulji u njega otvorenih usta.
„Jebote, Verka! Ko je ono meni držao predavanje kako nisam primetio da me Kaća muva, a? Gde gledaš? Odavno već vidim da ga Andrej ne podnosi.“
„Zašto mi ništa nisi rekao?“
„Na šta bi ličilo da ti tako nešto kažem? Kontao sam da znaš.“
Vera šara pogledom ispred sebe. To traje.
„Zašto bi Andrej bio takav?“
Uroš slegne ramenima.
„Jao, Uroše, kako sam se zeznula! Kako to nisam videla?“
Iznenada Vera počne da plače. Uroš teško uzdahne i pruži ruke ka njoj.
„Dođi. Ajde, dođi.“
Ona ga zagrli i zarida još glasnije.
„Smiriće se Bogdan. Pusti ga malo da se sve slegne, pa ćemo da skoknemo do Čačka. Sve će da se sredi. Samo ne smeš da ga biješ više.“
Vera ga pusti i ćušne po ramenu.
„Opet se zezaš!“
„Moram malo.“
Ona briše dlanovima oči, a Uroš joj pruža papirnatu maramicu. Prihvata je i duva nos u nju.
„Sad ozbiljno. One koje volimo nikad, ali nikad ne smemo da mlatimo. Nema opravdanja za to. Fizički obračun je uljez, ne pripada ljubavi.“
„Užasno me je zabolelo kad sam shvatila šta sam uradila. Bukvalno nisam bila svesna da mi je ruka poletela.“
„Okej, al’ sad znaš za ubuduće. Ne sme više da ti se ponovi.“
Sede neko vreme u tišini. Vera se sasvim smirila.
„Je l’ ne smem ni da ga šljepkam po guzi? Mislim ono kad se po’vatamo?“
Oboje prasnu u smeh.
„E, koje si ti debilče!“, kroz kez reče Uroš i upali motor.