Autor: Snežana Mirić
Ne znam da li kod ove reči još neko zapne, ali meni se dešava. Meni se i inače dešava ono što druge ljude mimoilazi.
Tako mi se pasulj okrenuo.
Odu ljudi nekud daleko od svoje kuće, od svoje domovine, dožive, prožive i prežive to osećanje, neko izraženije, neko manje i to je u redu. Nekoga prođe, nekog nikad. I to je sasvim u redu. Ljudi nisu isti, ali nema tu zapinjanja.
No ja ne odoh nikud. Doduše, maštala sam o svojim trajnim odlascima na razna mesta, te postadoh skoro nostalgična za tim neostvarenim destinacijama u svom životu.
Mora da mi je taj pasulj u centrifugu upao.
Kako drugačije da objasnim te zavrtene misli, te neizdrže, tu mahnitu želju da radim nekoliko različitih poslova na nekoliko sasvim različitih mesta, udaljenih, ne samo od rodne mi kuće, već i međusobno?
A možda to uopšte i nije bio pasulj.
Povremeno me ta bezimena nostalgija bocne. Pod grlo. U predelu stomaka, takođe. U mozak. A najčešće direktno u srce, pa osetim kako mi se ono uzludi kao pred promenu vremena. Ubrza ritam, guši me kad hodam, okreće me u snu.
E tada me ona vraća u prošlost, iako zna da ja u prošlosti ne živim, da sam od onih koji, kad je nešto završeno znaju da je bespogovorno kraj. Ali se svejedno privuče mojim uspomenama. Otpuši mi nos da osetim sve te pomalo zaboravljene mirise. Poređa mi slike i osveži sećanja, izmami osmehe, suze, olakšanja, čežnju, nabroji sva osećanja i potom me pusti da joj okrenem leđa.
A ja to vrlo samouvereno mogu da uradim. Jer znam da nostalgija ume da prođe kroz mene, nevažno je na koju sam se stranu okrenula.
To sa pasuljem definitivno nema bilo kakve veze.
To sam samo ja, lutalica po sopstvenom životu. Postojećem i nepostojećem.
Nostalgična na mahove, onako tek.