Autor: Gordana Babić
Bilo je to pre šest godina. Bili smo u Rajongu, industrijskom gradu na obali mora, poznatom po rafineriji nafte i festivalu voća, koji se održava svake godine, i kada se u gradu miris benzina i truleži, meša sa mirisom durijana. Naši domaćini su bili Nataja i Sombat, bračni par u četrdesetim. Ništa nisam znala o njima, osim da im je sin jedinac poginuo vozeći motor i da žive od izdavanja nekretnina negde na ostrvima.
I dok je padala tropska kiša, sedeli smo nas desetak na terasi, a Nataja i ja smo bile jedine žene u društvu. Muškarci su glasno pričali, neki su se pijano kikotali, jedan dečko je svirao na gitari. Ja sam uživala u zvuku i mirisu apokaliptičnog tropskog pljuska koji je na momente nadjačavao i zvuk gitare i sve prisutne glasove. Nataja je uglavnom ćutala. Povremeno je iznosila voćne salate prelivene ljutim sosom, koje je navodno spremila specijalno za mene. I sve vreme me je gledala pogledima punim nežnosti i molećivosti. Imala sam utisak da želi nešto da mi kaže.
Sutradan ujutru, pred put, ostale smo par sati same. Sedele smo u bašti i disale na škrge, kada je u dvorište ušla tamnoputa žena neobične lepote, kao što su i inače lepe žene, pripadnice naroda Mani koji živi na jugu zemlje. Za ruku je držala devojčicu od nekih tri, četiri godine. Bilo je vidljvo da joj je ćerkica, i da je mala prava ,,luk khrieng’’ - miks dve rase, u ovom slučaju crne i žute. Žena se sramežljivo osmehnula i skupila dlanove u znak pozdrava, a devojčica je potrčala i smestila se Nataji u krilo. Nataji su se oči zasuzile od radosti, videlo se da malu obožava. Onda me je pogledala osmehujući se, a u pogledu se smenjivala čitava paleta emocija - radost, seta, zahvalnost, strah, briga...
„Ovo je Kimi, moja ljubav’’, rekla mi je tiho. Onda je pogledala Kiminu mamu: „A ovo je njena mama, moja duša, moja mia noi. Danas su me posetile, i eto...’’, glas joj je zadrhtao, pa nije dovršila rečenicu. Kimina mama je takođe bila na ivici da zaplače.
Bila sam zatečena, priznajem. Ali sam primetila da se raduju što su zajedno, iskreno raduju. Videlo se to po osmesima, pokretima, načinu na koji su se obraćale jedna drugoj. Naslućivala sam da između njih tri postoji jaka, nevidljiva spona koja ih vezuje. No isto tako sam primetila da Kimina mama izbegava da me pogleda, kao da ju je zbog nečega bilo sramota. Pretpostavljala sam da je to zbog načina odrastanja u jednoj zatvorenoj zajednici. A možda je to bio i kompleks zbog boje kože, jer biti siromašna žena crne rase u sredini u kojoj se svetla put smatra odrazom lepote i čistote, nije baš ni lako. Imala sam želju da je prijateljski zagrlim i kažem da je sve u redu, no uzdržala sam se, jer taj gest bi je dodatno zbunio. U svakom slučaju, u sećanju mi je ostala ta scena u bašti, tog vrelog, zagušljivog jutra, gugutanje male Kimi, i srećni osmesi Nataje i Kimine mame.
......... Nekada je na dalekom istoku mnogoženstvo bilo uobičajeno, uostalom kao i u mnogim delovima sveta. Tajlandski muškarci su neretko u prošlosti imali dve žene, prvu - mia luang, u prevodu „velika žena’’, i drugu - mia noi - mala žena.’’ Velike i male žene. No vremena se menjaju, poligamni brakovi nisu zakonski priznati, a moderne žene ne žele da žive u takvim vezama. No to ne znači da takvih veza nema i danas, samo što savremeni muškarci kriju svoje mia noi od očiju javnosti. Svojevremeno je jedna ministarka u vladi javno kritikovala „kulturu mia noi’’ i pozivala na potpuno iskorenjivanje iste, posebno u redovima ministara i uglednih političara, na šta joj je rečeno da je to što traži besmisleno, jer su to ipak privatne stvari.
Kada sam prvi put čula za ovaj fenomen, shvatila sam da je to nešto što čovek iz druge kulture ne može lako da primeti. O tome se i ne priča mnogo. Onda sam zamolila svoje tajlandske prijatelje da mi kažu nešto više o „malim ženama,’’ i ispostavilo se da skoro svi oni imaju u bližoj ili daljoj familiji nekog ujaka, strica, dedu, pradedu, koji su zaista imali, ili imaju, mia noi, neki i više od jedne.
O rivalitetu između mia luang i mia noi, ispevane su brojne pesme. Telenovele, takozvane lakhorn, koje su jako popularne među običnim svetom, posebno među ženama, ne mogu se zamisliti bez barem jedne mia no, koje su obično prikazane kao zloće, spremne na svakakve gadosti. A na jednom poznatom TV kanalu emitovala se emisija u kojoj su gostovali muškarac u pedesetim, i njegove dve žene, naravno samo jedna od njih je bila zakonita. Obe utegnute, dekoltirane, sa pirsingom na usnama, smeškale su se i pričale kako im ne smeta što dele istog muškarca, kako odlično funkcionišu kao trojka, ali i da ne mora da znači da će njihov brak u troje da traje večno, jer „ako jednog dana ne bude više išlo, rastaćemo se.’’
Verujem da ima puno priča na ovu temu, ispričanih i neispričanih, znanih i neznanih. Neke su tužne. Neke smešne. Tako na primer, u ruralnim delovima zemlje bilo je slučajeva da su se ljubomorne žene svetile svojim nevernim muževima tako što bi im fizički povređivale muškost. Čak postoji šaljivi termin za taj čin – „tat lieng pet,’’ što bukvalno znači „hranjenje patke.’’ Sreća pa se u klinikama u Bangkoku, rekonstrukcije penisa godinama uspešno obavljaju.
Ipak, u zemlji koja će prva u Aziji uskoro zakonski priznati gej brakove, koja se ljulja između ostataka tradicije i modernizma, žene sve više uzvraćaju udarac muškoj neveri, ali na suptilan i mudar način. Feminizam osvaja sve sfere života, sporim ali sigurnim koracima, drugačije i ne može.
.......... Kada god bih pomislila na Nataju, pitala sam se kako se nosila sa činjenicom da njen muž ima miu noi, kako je za to saznala, kako je uopšte žena poput nje to prihvatila i dozvolila. Često bih je se setila, ali od onog vrelog, zagušljivog jutra, nisam je više videla. Razmenile smo par poruka, i na tome se završilo. Nataja kao da je nestala. No pre mesec dana od zajedničkih prijatelja sam čula da je bila bolesna, imala je kancer. Baš u tom periodu se razvela od muža. Kimina mama je sve vreme bila uz nju, negovala je i brinula se o njoj u teškim trenucima bolesti. No godinu dana nakon Natajinog oporavka, Kimina mama je umrla od korone. Umrla je u mukama. Za života se više nikad nije vraćala u svoje rodno selo. Za njenu porodicu ono što je uradila, bilo je neprihvatljivo, jer jedna Mani žena ne može da bude mia noi, i da sa oženjenim čovekom ima dete. No Nataja je uspela da se izbori za to da bude hraniteljka maloj Kimi, i da je dovede kod sebe.
Šta ti je život.
Nadam se da su Nataja i Kimi srećne zajedno.
