-епизода друга-
Гост аутор: Бојан Љубеновић
Случај је хтео да и овога пута купим карту са датумом полетања као и пре седам година, да такође преседам у Амстердаму и истом компанијом одатле летим за Њујорк, у свему томе видео сам срећан прст судбине, још када сам рођацима напоменуо да бих се бар на два дана инокосно отиснуо и до Вашингтона да видим Белу кућу, а они рекли да је то и њихова неостварена жеља и предложили да идемо заједно, мојој срећи није било краја, све се развијало како се само пожелети може.
Дани до путовања су се приближавали брзо, на интернету сам пратио услове које је Ујка Сем прописао да се у време короне може ући у његов забран, ништа компликовано, пелцован сам вакцинама које Америчка агенција за лекове баш и воли, тестираћу се дан пре путовања, визу имам, дакле ништа не може да пође по злу, мислио сам предузимајући све мере опреза. Две целе године пандемија ме је заобилазила иако сам јој пркосио играјући фудбал у балону и одлазећи у теретану. Неће ваљда сад пред пут да ме походи и поквари ми планове, понекад бих се запитао набијајући чвршће маску на лице и трпећи мало и подсмешљиве погледе новопечених антимаскера у градском превозу, но, ниједна жртва није превелика кад човек нешто зацрта.
Али, али.
Био је четвртак ноћу, тачно пре десетак дана, када ме је пробудио туп бол у глави, у први мах сам помислио да је обична главобоља и одмах попио „кафетин“, тај драгуљ фармацеутске куће „Алкалоид“ из Скопља, што ме је нелагоде ратосиљао толико пута, међутим, ове ноћи није деловао и однекуд сам знао да је ствар озбиљна. Пре тридесетак година имао сам сличне болове у глави које сам решио двема узастопним операцијама од којих су ми изнад обрва заувек остали ожиљци, а не челу ружна рупа, после чега је моја савршена лепота заувек окрњена, е те ноћи сам знао да се исти проблем вратио.
Када су сазнали да намеравам пут Њујорка моји пријатељи питали су ме имам ли тамо какву промоцију књиге, а ја сам само одмахивао главом. И књига и промоција ми је преко главе, идем тамо само за своју душу понављао сам, међутим на мање од три недеље пре пута из штампе је изашла моја нова књига сатиричних прича, (за коју до данас не зна само онај ко је задње три недеље провео у коми), а са њом и обавеза да је представим у медијима. Књига не може сама да пронађе пут до читаоца, писац јој у многоме мора помоћи како зна и уме. У прапочецима својих медијских појављивања гостовања на телевизији сам дочекивао са извесним узбуђењем. Сада их, међутим, сматрам делом посла и неодложном обавезом, тим пре што и даље сматрам да сам више писмен него усмен те да моји јавни наступи не одишу оригиналношћу већ су углавном гомила општих места без већег значаја.
Елем, бол у глави није минуо читаве ноћи. Ујутру сам наставио да се кљукам лековима, али је зајеб био у томе што сам тог преподнева морао на телевизиско гостовање поводом поменуте књиге и то не једно већ два, случај је опет умешао прсте да истог дана у размаку од само два сата снимам „Шареницу“ на РТС и будем гост код Зорана Кесића у „24 минута“, срећом оба студија су на Кошутњаку скоро један до другог, па ћу некако да прегурам, мислио сам покушавајући да игноришем главобољу.
За гостовање у „Шарници“ обукао сам кошуљу са руском крагном, ипак је то државна телевизија, у тој емисији сам гост бар двапут годишње па гардероба из мог фундуса све теже задовољава потребе, но кад Шаренац вазда може да буде у тегет оделу могу и ја да двапут будем у истом, тешио сам се возећи ка студију док ми је јак бол пулсирао у глави.
Знао сам да то неће на добро.
У „Шареници“ сам први пут гостовао још за вакта Жике Николића, своје секунде делио сам са професорком „Мегатренд унивезитета“ Екстра Неном. Не сећам се шта је био повод, али се сећам да ми водитељ није дозволио више од пар речи, после је г. Сељак прелетео у, како новинари маштовито веле, „ружичасто јато“, а ствар се за мене поправила знатно, уредница „Шаренице“Анета и водитељи Ана и Шаренац увек су одлични домаћини и својски се труде да испрате моју све гушћу књижевну продукцију. Тако је било и овог пута, дозволили су ми чак да прочитам читаву причу, лепо смо се испричали и ја сам, трљајући главу већ озбиљно оптерећну болом, сео у ауто и одвезао се само стотина метара даље до „Авала филма“, где се налазе студији које закупила „Јунајтед група“, а којима се снима „24 минута са Зораном Кесићем“. Био је то четврти пут да гостујем у тој емисији, али увек имам трему као да је први. Од госта се захтева да буде врцав, паметан и духовит, а мени је проблем и 1/3 тога, у супротном ће га Твитер публика измасакрирати на мртво. У колима сам се пресвукао у модернију верзију себе, схвативши да моје гостовање на РТС-у и „Новој“ личи на Вучићеву спољну политику седења на две столице. У политици и промовисању књига нема љубави, већ царује само голи интерес, као да чујем Вожда! Елем, до уласка у студио глава ме је већ толико болела да су то приметили и тамошњи организатори и експресно ми дали некакав лек да се мало сконцентришем, дочим је брижни Зоран са своје стране мој наступ прогурао напред, преко реда, тако да сам све брзо завршио и отишао кући.
Исту ноћ завршио сам и на хитној служби у Винчи где сам добио ињекцију против болова и савет да мало одморим, али ту мојим медијско-маркетиншким активостима није био крај. Чекало ме је унапред договорено гостовање код Иване Зарић и није долазио у обзир је једној тако дивној особи откажем.
У недељу, Првог маја, сви су поранили на уранак, па сам поранио и ја, али не у Кошутњак на роштиљ, већ сам коначно схватио да је ђаво однео шалу па уранио код лекара опште праксе у дому здравља у Калуђерици. Тамо се десила сцена за памћење, докторка ме је препознала, рекла да је прочитала две моје књиге и замолила да јој се потпишем на једној из фиоке. Нисам могао да се не насмејем, док сам ја њој потписивао књигу, она је мени писала упут за болницу „Драгише Мишовић“ где сам се обрео истог преподнева и захваљујући једно дивној особи, иначе својој познаници, експресно стигао до снимка главе и анализа крви. И једно и друго су показали да случај није трагичан, али да ћу морати да примам ињекције и пијем гомилу лекова.
Варате се ако мислите да је то све, врло брзо добио сам позив од Марије Килибарде да књигу представим и у њеној емисији. Моја турнеја четири телевизије као четири скакаонице, није имала краја. Под ињекцијама и лековима отишао сам и тамо. Једно око је полако почело да ми се затвара, али се то на телевизији није видело. После сам се кисело смејао када сам испод моје и Маријине фотографије видео коментаре да ми се очи цакле, можбити да је и од њеног присуства, али пре бих рекао од хемије коју већ данима гурам у себе. Марија је иначе веома пријатно изненађење за мене, позитивнију, искренију и отворенију особу одавно нисам срео.
За све то време мислио сам само једно: хоће ли болови бар толико да умину да ћу моћи да кренем пут Њујорка и није ли се у мој организам подмукло увукла корона направивши хаос, не будем ли на тесту негативан пут ћу морати да откажем, а ко зна хоће ли новог икада више да буде!
Два дана пре пута и дан после снимања прилог за „Културни дневник“ (у праву су били они који су се прибојавали да ћу ускоро почети да искачем из фрижидера као неки), обрео сам се на Фрушкој гори. Дечји лист „Невен“ из Новог Сада позвао ме је на манифестацију „Књижевне стазе“, ни то нисам имао срца да откажем. Отишао сам у друштву Николете Новак, познатог дечјег писца, али још познатијег београдског ветеринара. Када ме је видела онаквог одмах ме је одвела до најближе апотеке и саветовала шта од биљних препарата треба да купим. Послушао сам је и одмах узео терапију. Нормални људи имају свог изабраног лекара, ја имам свог изабраног ветеринара, али тако ми и треба кад сам коњ који не мирује.
Својим здравственим стањем вас више нећу оптерећивати и оволико је вероватно било непотребно. Намера ми је била само да насликам како у животу често није онако како на телевизији изгледа. Рећи ћу само да сам на тесту за корону прошао са одликом, контрола у болници ми је дала зелено светло за пут, па сам се у уторак у цик зоре отиснуо пут аеродрома „Никола Тесла“. Возио ме је мој добри друг Нине, кога сам безобзирно и на препад наговорио да пристане на раноранилаштво. Београдски аеродром и ја се нисмо видели дуго, али смо се у међувремену обојица знатно проширили, ја у пределу струка он у свим правцима. Хоћу ли успети да се снађем и докопам се амстердамског аеродрома „Шипол“, питао сам се још бунован, ако са америчком визом у старом пасошу и потврдама о вакцинацијама и корони у новом, у томе успем, сам ћу себи да честитам и доделим титулу – Змај од Шипола!
(наставиће се)
