ČOVEK
(odlomak iz buduće knjige)
Autor: Goran Stojičić
Pravim te od svih onih delova muškaraca koji su mi ostali dok sam ih sakupljala i krila u brazde na svom telu, od svih kratkoća kojih se sećam, znajući da ću ih jednom izvući iz svojih, nekada napravljenih rezova, i početi da ih sklapam. Ne mislim o ljubavi. Umrla bih istog trena. Ležim. Vadim ih, nežno, ali boli. Jedan po jedan. Operem suzom, stavim na stomak (tu, pored pupka), da se osuše, i odlažem oko sebe. Oblizujem ispucale usne, da pljuvačkom zalepim sve, dodirnem jezikom, sastavim i stvorim samo za sebe. Da budem tvoj Bog. Da budem ono što nisam uspela nikad... i nikom. Postaješ stvaran. Svaki deo je na svom mestu. Mislim, sve je u redu. Leći ću preko tebe kada budem gotova. Ali jednog momenta, nešto počinje da se topi. Ja. Curim. Neverovatnom brzinom. Kroz otvore u parketu. Kao septembarska kiša, kroz ispucalu zemljinu koru, ona, koja nije pala čitavo leto. Da li će me pokupiti neko ko živi ispod? Neće. Ispod je prodavnica. Ujutru će me samo obrisati sa poda, iscediti u kofu i prosuti u kanalizaciju. Možda nestanem? Možda postanem... Više mi ništa nije važno. Napravila sam te... moj si. Ustaješ. Gledaš oko sebe. Ništa ti nije jasno. Bole te, pljuvačkom natopljeni spojevi delova tela. Misliš da si mamuran. Ne sećaš se prošlog dana. A njega... njega nije ni bilo. Nisi postojao. Gledaš po sobi. Vid ti je još slab. Razmišljaš o meni. Razmišljaš kako da razmišljaš o meni. Ne znaš kako, jer ja ne postojim. Više ne postojim... ali sam tu. I uvek ću biti. Postala sam... tvoj Bog. A ti? Ti si moj... Čovek. Moji ožiljci? Više ih nema. Bilo ih je deset. U tebi su. Kao zapovesti. To je jedino čega ćeš se sećati. Kada te prođe mamurluk, kada zacele rane. Kada se probudiš.
