Put u Indiju – četvrti deo: Goa
Autor: Gordana Babić
Goa, još jedno od lica Indije. Najmanja indijska država, nekada meka hipika, danas ‘tropski raj na obali Arapskog mora’, tako piše u onim kičerskim turističkim brošurama.
Doleteli smo na aerodrom u gradu Vasko de Gama, najvećem gradu u Goi. Grad je inače dobio ime po portugalskom moreplovcu koji je 1502. bacio svoje sidro upravo ovde, porobivši ovaj deo zemlje. Od aerodroma se vozimo do gradića Baga. Usput promiču palmine šume i male bele kuće u kolonijalnom stilu. Posle svih onih silnih vožnji rikšom i tuk-tukom, pa onda indijskim vozovima, sa jednog kraja ove ogromne zemlje na drugi, iz Džaipura u Varanasi, pa iz Varanasija u Mumbaj, ova vožnja taksijem kroz Gou prija kao monsunski pljusak posle paklene vreline.
Dugogodišnja portugalaska okupacija Goe, ostavila je traga što se vidi po imenima objekata i mesta, po tome što se maltene polovina stanovnika preziva De Suza, a naravno i po tome što se na svakom koraku mogu videti crkvice i kipovi Isusa. Kad god bi prošli pored neke kapelice, naš vozač bi se prekrstio. U Goi ima dosta hrišćana, i da se primetiti da su jako ponosni zbog svog hrišćanskog identiteta. Verovatno je to kompleks koji su im nametnuli osvajači. Ispada da su došli da ‘šire kulturu i prosperitet’, i da je čuveni moreplovac bio humanista, iako je njegov put do slave bio popločen krvlju. No sve se to zaboravi.
Stigli smo u Bagu, i smestili se u bungalov tik uz obalu. No pošto je bila sezona monsuna, talasi su bili podivljali, pa su se na plaži uglavnom mogli videti dečaci kako puštaju zmajeve, porodice kako satima šetaju i gledaju u more, i napadne devojke prodavačice džidža bidža, koje jedva čekaju da se namerače na nekog turistu pa da mu uvale svoje drangulije… Nekada je Goa bila atraktivna hipicima iz celog sveta zbog lake dostupnosti droge i ludih žurki uz elektronskumuziku (tzv. Goa trance) koje su se organizovale na nekoj od od ovih plaža. Danas su takve žurke premeštene u klubove, a nekadašnje hipike iz sedamdestih su zamenili moderni hipici tzv. Psytranceri. No i sada je ‘plava trava zaborava’ dostupna, u nekoliko navrata su nam je čak otvoreno nudili, na ulici, ili dok smo šetali obalom.
Kako je Baga idealna polazna tačka za istraživanje okoline, iznajmljenim skuterom smo obilazili okolna mesta: Miramar, Vagator, Kalnagutu, Mapusu... Panađi, glavni grad Goe, iznenađuje svojom arhitekturom, prosto čovek nema utisak da je u Indiji. U Panađiju su neke od najlepših crkvi u Goi, a Bazilika of Born Jesus, je pod zaštitom UNESKO-a. Obilazili smo nacionalne parkove. Bili u Hindu hramu gde su nas okitili vencima. U jednom selu smo slikali dečake koji su na slonovima prenosili drva, posle smo malo s njima ćaskali i pili (doduše mlaku) koka-kolu.
Ali ono što je na mene ostavilo najveći utisak je Čapora Fort, vidikovac na kome su Portugalci sagradili utvrđenje baš iznad ušća reke Čapore u more. Može se reći da je to jedno, od onih mesta gde su bogovi pali na teme. Moćni huk talasa, susret mora i reke, palme, boje, mirisi… jednostvano te ostave bez daha. Po drugi put mi je, od kako sam u Indiji, knedla zastala u grlu, prvi put pred lepotom Tadž Mahala, što će reći lepotom građevine, drugi put pred lepotom i snagom prirode. Zapravo, tek kada se čovek nađe pred ovakvim veličanstvenim prizorima, shvati koliko je mali. Pokušala sam da sve to uhvatim kamerom, ali avaj, fotografija ne može da dočara iskonsku lepotu, sa njom se moraš suočiti, uživo.
‘Trebalo bi da dođeš u moju Keralu, i ona je lepa.’ - rekla mi je Barbara, devojka koju smo upoznali u Bagi. Verujem joj na reč. Barbara inače peva u jednom plažnom klubu. Kaže da tako zarađuje džeparac pošto studira. Da je ostala kod roditelja, udali bi je. Ugovoreni brakovi su česti kod pripadnika svih konfesija, mada se i to menja… Zadnje noći u Goi bili smo u klubu u kome su Barbara i još jedna devojka pevale. Pevale su odlično, na engleskom i portugalskom, i repertoar im je bio raznovrstan. Nas su ispratile jednom prelepom pesmom, nalik na fado. Bilo je već kasno, izljubili smo se sa devojkama, i krenuli ka bungalovu. Talasi su bili luđi nego svih tih dana, šetali smo obalom i tako se oprostili od Goe. I ne samo od Goe nego i od Indije, zemlje u kojoj sam videla bedu, prljavštinu i ružnoću, ali i veličanstvenu lepotu.
Moja prijateljica Radž je u pravu, ima ta zemlja hiljadu lica. Ili je voliš, ili mrzis. Nema sredine. A da bi je shvatio i zavoleo, čovek mora da napusti svoja predubeđenja, mora da proba da sluša, gleda, posmatra. Da bude neprimetni i suptilni posmatrač. Pa ko zna, vremenom, će mu se uvući pod kožu.
