Derviš i smrt – Meša Selimović
Autor: Anica Vučković
“Zašto ste junaka svoga romana zamislili kao derviša, islamskog isposnika, gotovo redovnika? Pogrešno je doslovno shvatati stvari u književnosti. U književnosti ima vrlo malo izravnih stvari, to su sve simboli. Derviš kod mene nije redovnik, nego uopšteno, čovjek koji misli dogmatski. To može biti religiozni dogmatik, komunistički dogmatik… To je opšti pojam. Mislili su neki da ja u romanu tumačim filozofiju Kurana. Bože sačuvaj! Naprotiv! Ja u romanu uzimam Kuran kao autoritativno mnijenje, bilo koje. Ljudi koji nemaju svoga mišljenja posežu za tuđim, za Kuranom, za Biblijom, za Markom. Čine to dogmatski, mehanički, bez rizika, upravo da izbjegnu rizik. Taj derviš sam i ja. Njegova je tragedija u tome što pokušava naći izlaz, ali ga ne nađe na putu ljubavi, nego mržnje. On se stane služiti sredstvima protiv kojih se borio. To je njegova moralna smrt, neizbježna u izboru sredstava kojima se počeo služiti. Ta je smrt gora od fizičke. Njegova fizička smrt na kraju više i nije važna. “
( Glas Koncila, 1970.)
O ovom velikom romanu napisano je mnogo i o njemu se ne može reći ništa novo . Međutim, ovaj izbor je specijalan po tome što je Derviš i smrt jedan od mojih omiljenih romana i po tome što su ovi redovi napisani prilkom jednog prijemnog ispita. Ni danas se ne čine lošim ( naravno da ima nedostataka koje nisam htela da ispravljam ), pa sam im dozvolila da ugledaju svetlost intreneta.
Iako je napisao pregršt dobrih romana, ime Meše Selimovića se najčešće vezuje za roman Derviš i smrt. Ovaj roman otkrio je Selimovićevo pravo i puno stvaralačko biće. Derviš i smrt je složen i delikatan roman, građen na temeljima psihoanalize, životne filozofije i politike. Jedan događaj u piščevom životu bi umnogome mogao objasniti ovaj roman. Naime, krajem Drugog svetskog rata u oslobođenoj Tuzli, streljan je piščev brat, partizanski oficir. Od strane svojih, skoro pa ni za šta. Bol, ogorčenje, bes, pobuna, osveta ; sve se to komešalo i hranilo srce Meše Selimovića. Ovu buru prelio je u redove ovog izvanrednog romana.
Ahmedu Nurudinu, šejhu tekije, uhapšen je brat Harun. Mlad, živahan, mangup, šta je učinio da zasluži mračnu i hladnu tvrđavu? Derviš odlazi muselimu, pa kadiji, pa muftiji, jer ima pravo da zna zašto. Šta je čuo? Samo prazne, hladne, mrtve reči i osetio njihov smrad u vazduhu. Praznim frazama i citatima iz Kur'ana, zaklanjali su svoju slabost, nezaintresovanost, ravnodušnost, udaljenost. Govorili su, a ništa nisu kazivali i njihove reči su se pretvorile u maglu, otrov i dim. Sve učiniti samo ne govoriti živim jezikom, kao čovek sa čovekom. Čak i sam Ahmed Nurudin u jednom trenutku kaže da su lične stvari previše tanane, osetljive i da ih stoga treba čuvati u sebi. Oni, derviši u tekiji, služe se samo proverenim, opštim rečima koje guše svaki dublji razgovor, koje ne donose ni uzbuđenje, ni iznenađenje, niti opisuju život.
A upravo je topla, iskrena, bogata ljudska reč presudna mnogo puta u životu. Hasan, prijatelj hafiza Muhameda koji posećuje tekiju i Ahmedov prijatelj, kaže da je razgovor možda i jedina spona među ljudima. Iskrene reči koje srećno putuju između Nurudina i Hasana jesu mirne oaze, skloništa od reči bez oblika smisla i života. Tačno je, postoje reči da bi se čovek sakrio, ogradio, ali i da bi čovek srušio zidove i predrasude i pustio u svoje srce talase ljubavi, prijateljstva, iskrenosti, dobrote i spasenja. Te talase Nurudin je osećao u Hasanu. Hasan je čovek od slobode, sledi širok put i svoje snove, živi za ljubav žene, živi opušteno ne pridavajući veliki značaj novcu i pravilima. Uživa u razgovorima, tim divnim mostovima među ljudima. Sa njime se može pričati o svemu, jer je obrazovan u Carigradu. Njegova dobronamernost i ljudskost, briga o drugim ljudima koja nekada njemu samom ide na štetu, sve su to nedostižne visine za Ahmeda Nurudina.
A kada je saznao zbog čega mu je uhapšen brat, Nurudin se našao pred provalijom koja ga je osvestila. Živeo je u zabludi! Ciljevi koje je smatrao svetim, pravila koja su bila jedina i ispravna, njegovo verovanje i njegova poslušnost ; sve, sve je bila zabluda! Ogorčen, odlazi kod kadije gde se susreće sa njegovom ženom, koja od njega treži da izda Hasana, njenog brata, a Nurudinovog jedinog i najboljeg prijatelja.
Pobuna i mržnja rastu u nedogledne visine, a strah ostaje. Postao je opsesija, vazduh što se diše, misao koja nikad ne iščezava. Nošen pobunom koja se iznenada digla u njemu, Ahmed Nurudin, šejh tekije, smislio je plan da se osveti ljudima koji su mu ubili brata. Sin uglednog trgovca hadži – Sinanudina, postao je visoki činovnik u Carigradu. Doznavši prvi ovu novost Nurudin uvlači moćne ljude odgovorne za Harunovu smrt u smrtonosno kolo. Mula- Jusuf raznosi lažan glas da je hadži- Sinanudin pomogao nekim zatvorenicima pri bekstvu iz tvrđave. „Zar će carski silahdar zbog sebe dopustiti da mu kasabalijski sitnež vuče oca po zatvorima?”
Lik Ahmeda Nurudina je tragičan, rastrzan, svestan nesrećnih kontrasta od kojih je sačinjen. Davno je ostavio ženu koju je voleo i upravo tada je počela njegova tragedija. Žrtvovao je ljubav, zašto ne bi žrtvovao ono malo što mu je ostalo da bi uspeo? Bilo je neminovno, čak i normalno sve što mu se kasnije dešavalo. Borba sa samim sobom, sopstvenim demonima, nekakvo uzaludno, polovično suprostavljanje. U opojnoj Đurđevskoj noći greha, tajanstveni begunac iz bašte postaće simbol skrivenih, sputanih Nurudinovih želja. Ishak, kako ga je nazvao, je simbol čežnje za akcijom, hrabrošću, odlučnošću, za odmetništvom od dogme koju je ne razmišljajući sledio. On se bori, pobeđuje, plaši se, njegova sujeta postaje ogromna. Samoprezir i kajanje omogućuju mu da sagleda vlastite postupke. Jedno njegovo biće se buni, a drugo, preplašeno, predaje se. Ovako rastrzan, on mora da pati. Traganje za sopstvenom ličnošću dovelo ga je bolu kao konačnom osećaju. Ahemed Nurudin je , svakako, veoma slobodan i veoma nesrećan čovek.
„Strah od nestanka, večni strah od vlasti“ , tako Selimović definiše temu ovog romana. „Ja sam htio da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran, da dogma kojoj služi postane suština njegova života : promašio je ljubav, promašiće i život.“
