Tabu incesta i antropološke glavolomke
Autor: Iva Radović
https://www.facebook.com/DailyMail/videos/1423316411061436/
Koja je prva reakcija pošto čujete priču o erotskoj ljubavi između najbližih srodnika, poput majke i sina u ovom slučaju? Gađenje? Verovatno. Odbojnost, užasnutost, zgroženost, možda i bes.
S pravom: suočavamo se sa incestom, koji je, u ovom obliku, sankcionisan u gotovo svim savremenim društvima. Ljubav između roditelja i dece, braće i sestara, smatra se jedinstvenom, svetom, i ona se ne može zagaditi seksualnim porivom. I pre nego što je stavljen u zakone, tabu incesta postojao je kao jedan od najvažnijih segmenata običajnog prava.
Zbog čega je to tako?
Počnimo od evolucionističkog objašnjenja koje nam je većinom poznato iz Engelsove interpretacije Morgana, ili Frojdove teorije seksualnosti. Pretpostavlja se da je, kao uostalom kod većine prirodnih vrsta, i kod pračoveka postojao prvobitni promiskuitet i da se, vremenom, seksualna aktivnost ograničava i iz nje isključuju najbliži srodnici. Uporedo sa formiranjem prvih tipova porodica i zasnivanjem stabilnijih ljudskih zajednica, uspostavlja se i tabu incesta. Možemo kontemplirati - zašto je to tako?
Možemo misliti o tome da se, tokom zajedničkog odrastanja, formiraju specifične spone između braće i sestara koje isključuju erotsku privlačnost; da se između roditelja i dece javlja nežnost i potreba za zaštitom, koja je sasvim drugog reda od seksualne tenzije. U tabuu incesta tako pre svega vidimo moralnu zabranu: seks između najbližih rodnika odvratan je zato što je nemoralan, ugrožava suštinsku vrstu ljubavi koja u porodici treba da postoji. Međutim, i moral je duštvena kategorija, pa se pitamo - zašto je ovakva ljubav nemoralna? Kada se odgovara na ovo pitanje, najčešće se poziva u pomoć biologija, pa se veli: potomstvo iz ovakvih odnosa nosi veliko genetsko opterećenje i postoji znatna mogućnost pojave naslednih bolesti. Sa tim u vezi možemo se zapitati: u kojoj meri je prvobitni čovek mogao uočiti uzročno-posledičnu vezu između incestuoznog odnosa i nakaznog potomstva; naročito u uslovima relativnog promiskuiteta?
Uostalom, videćemo da se u nekim društvima, mada je postojala svest o posledicama, sparivanje najbližih srodnika čak i podsticalo. Najpoznatiji primer je Stari Egipat, gde su se u porodicama faraona redovno sklapali brakovi između braće i sestara. Dalekovidošću (i neposlušnošću) Amenhotepa IV, kasnije poznatog pod imenom Ehnaton, koji je insistirao da se u skulpturi i slikarstvu predstavlja realistično, vidimo facijalne i telesne crte koje mogu biti rezultat genetskih manjkavosti.
U strogim izolatima, endogamnim društvima zatvorenim prema strancima (poput nekih religijskih zajednica, ostrvskih društava i slično), takođe ćemo uočiti slučajeve bliskosrodničkih brakova; praktikuju se najčešće tamo gde se nastoji umanjiti upliv stranaca, i rasparčavanje poseda (ovaj potonji slučaj potojao je i kod nas, u Istočnoj Srbiji).
Nasuprot tome, antropolozi su otkrili, upoznajući brojne afričke, američke i australijske plemenske zajednice, da kod njih postoje izuzetno složeni sistemi srodstva čije je poštovanje strogo, a uključuje i gotovo opsesivnu potrebu da se izbegne incest. Međutim, svako društvo je ta pitanja različito uredilo (nekad i neshvatljivo i nelogično s naše tačke gledišta) pa će vam u nekom biti dozvoljeno da se venčate, recimo sa sestrom od ujaka, na primer, dok će vam zabranjen biti brak sa srodnicom po muškoj liniji koja je toliko daleka, da bi se u evropskim okolnostima ne postoji izraz za tu vrstu srodstva. Sklapanje braka i odabiranje partnera pordazumeva poštovanje i negativnih i pozitivnih propisa i ispunjeno je ritualnim aktivnostima, idejama o čistoći i opasnostima. Ovde ne možemo uočiti vezu između genetskih malformacija i nepoštovanja propisa. Kako onda te zajednice dolaze do svojih ideja o incestu i odnosima koje treba sankcionisati?
Uočićemo, pre svega, da je tabu incesta kulturna, a ne prirodna kategorija; u prirodi incest postoji; sankcioniše se tek sa formiranjem prvobitnih društava. Ako smem grubo da sažmem vekovne minuciozne, što terenske što knjiške analize najbriljantnijih umova antropologije, u nekoliko redova, osvrnuću vam pažnju na posmatranje društvenog i ekonomskog značenja incest tabua. On vas, odvraćanjem od određene klase ljudi, upućuje na neku drugu klasu, čime se osnažuju međudruštvene veze, podstiče se ekonomska i kulturna razmena i unutrašnja kohezija društva. Da bi taj sistem mogao da opstane, moraju da postoje formalna pravila srodstva i koncept njihovog označavanja. Svako odstupanje od pravila, dovodi do zbrke i anomije. Ako se pomešaju kategorije kojima mešanje nije dozvoljeno, nastaje sistemski poremećaj, anomalija u sistemu srodstva a time i u ekonomskoj u kulturnoj razmeni u širem smislu. U plemeskim zajednicama srodstvo je osnova društvene strukture i otuda je toliko važno da ono bude podvrgnuto strogoj kontroli. A bolja zabrana od tabua ne postoji: nije stvar toliko u natprirodnoj kazni koliko u tome da se izrazi odvratnost, moralna osuda određenog čina i taj stav internalizuje. Incest je nemoralan, ali pre svega odvratan, gadan - zato ga izbegavamo.
Ni civilizovana društva nisu oslobođena ove vrste pravila, niti mogu i treba da budu. Uzmimo u obzir primer s početka teksta, koji je prava antropološka, ali i etička glavolomka. Majka je sina dala na usvajanje, dakle, oni nikada nisu razvili odnos roditelj-dete; upoznali su se kao odrasli ljudi imajući samo saznanje o tome da su srodnici (koje je trebalo da ih u potpunosti odvrati od erotske privlačnosti). Oni ne planiraju da imaju potomstvo, pa opasnost od genetskih malformacija i ne postoji. Oboje su "consenting adults" - postoji, dakle, obostrana svest o činjenicama, i pristanak. Mladić pravi poređenje sa homoseksualnim odnosom; kao i u slučaju gej ljudi, imamo vezu koja nije "normalna", uobičajena, ili "prirodna" (a argument druge strane bio bi da i u prirodi postoje homoseksualni odnosi - ali i incest!) - ali imamo dvoje ljudi koji nikoga ne ugrožavaju i koji, oboje, pristaju na vezu.
Međutim, u oba slučaja imamo denomiju i mešanje granica. Ljubavna veza, i posledično brak, u ovim slučajevima izaziva poremećaj u sistemu - ako je brak zajednica dvoje ljudi suprotnog pola koji nisu u krvnom srodstvu (kao što se, laički, obično podrazumeva mada zakonski akti, vidimo, danas idu ka drugačijim definicijama). Kada jedna od pretpostavki nestaje čitav sistem se urušava. Zamislite da su majka i sin u braku i da je to uobičajena praksa. Majka bi istovremeno bila sebi samoj snaja (žena njenog sina) , svekrva (majka njenog muža), sin sam sebi posinak (ženin sin) i očuh (majčin suprug); onda, dalje, može biti sam sebi polubrat, po braku (posinak sopstvenog očuha); majka mu istovremeno može biti i baka, kao majka njegovog očuha. I tako dalje, kao da gledate ogledalo u ogledalu do beskraja. Ako se uvedu odnosi sa drugim članovima, čak i najuže porodice, dolazi to potpune zbrke. Ovde, jasno, oni i ne mogu sklopiti brak, ali sama činjenica da su u vezi može ih dovesti u sukob sa zakonom; uprkos tome što nikome ne smetaju, osim, u strogom smislu, javnom moralu.
U slučajevima gej brakova taj problem nemamo: imamo samo glavolomku sa binarnim sistemom roda (muškarac:žena) koji mora da se izuzme iz matematike. Ali "consenting adult" argumentacija otuda dobija legalitet i za druge slučajeve, koji su strukturalno, a još uvek i etički, mnogo komplikovaniji.
Uopšte uzev, teme koje se tiču regulacije seksualnih odnosa, porodice, srodstva (inače ključna pitanja antropologije), nabijene su emocijama i mogu da izazovu duboku nelagodu. Sve ove ljudske institucije su u transformaciji, nekad nesagledivoj, nekad nespojivoj sa onim čemu smo naučeni i što prihvatamo kao nešto po sebi razumljivo. Otuda izazivaju strah, gađenje, nerprihvatanje, opiranje razumu, protivljenje moralnoj relativizaciji.
I incest je, mada i dalje nesumnjivo odvratan - da parafraziram Kloda Levi Strosa - "dobar za mišljenje".
