Nesekularno dizanje žabljih nogu
Autor: Predrag Stojadinović
U tekstu “Bauk zvani sekularnost”, videli smo šta sekularnost jeste, a šta nije kao i šta je u sekularnoj državi dozvoljeno a šta ne. Sada ćemo pogledati neke od najčešćih pokušaja da se opravdaju razna kršenja sekularnosti.
U takve pokušaje spadaju sledeće tvrdnje:
1. Većina želi da se “to i to” uradi.
2. To je sloboda veroispovesti.
3. Veronauka je izborni predmet.
4. Postoje različiti modeli sekularnosti.
Krenimo redom.
1. Pozivanje na većinu pokazuje osnovno nerazumevanje principa demokratije, ali je ujedno i logička greška pod nazivom, verujem da ćete se sada šokirati, “pozivanje na većinu”. Činjenica da većina smatra da je nešto ispravno, ne znači da je to zaista i ispravno. Upravo zato u demokratiji nije dozvoljeno da većina vrši diskriminaciju nad bilo kojom manjinom. Drugim rečima, nije apsolutno sve pitanje volje i želje bilo kakve većine. No, ako ćemo već da se pozivamo na famoznu većinu, onda se možemo pozvati i na većinu koja je izglasala Ustav u kome je Srbija definisana kao sekularna republika, te u najgorem slučaju imamo konflikt dve većine, jedne koja je odlučila da Srbija bude sekularna, dakle potpuno odvojena od religije, i druge većine koja želi da prekrši tu sekularnost. Dakle, ako većina zaista želi da krši sekularnost, onda bi trebalo da promeni Ustav i Srbiju lepo definiše kao pravoslavnu džamarhiju, čisto da normalni ljudi znaju da zaista moraju da pobegnu glavom bez obzira, što pre.
2. Ne, nije. Sloboda veroispovesti se odnosi na pojedince, a ne na državu i njene institucije. Sve što je članom 43. Ustava Republike Srbije zagarantovno pojedincima, je članom 11. Ustava Republike Srbije eksplicitino zabranjeno državi i državnim institucijama. To, dodatno, znači i da ti pojedinci ne smeju da koriste državu, državne institucije i državni budžet, za ostvarivanje tog svog ličnog prava na slobodu veroispovesti. Dakle, postoji velika razlika između pojedinaca koji imaju slobodu veroispovesti i države koja po Ustavu nema ni veroispovest niti sme sa religijom da se uopšte meša.
3. Verovatno ste ze zapitali otkud jedan ovako specifičan primer u tekstu o sekularnosti generalno? Odgovor je jednostavan, ova besmislena tvrdnja se prečesto ponavlja, a i iskreno meni lično ide na živce baš zato što je toliko besmislena a ipak i pored toga prolazi kod mnogih kao validno opravdanje. Da, veronauka je, za sada, izborni predmet, ali izbornost tog predmeta ni na koji način ne menja činjenicu da mu nije mesto unutar državnih škola, i to iz mnogo razloga. Za početak, da li bi izbornost alhemije kao predmeta bilo opravdanje za njegovo uvođenje? Naravno da ne bi, jer to takvom nazovi-predmetu nije mesto u školi. Isto važi i za astrologiju, i tako dalje. I pre nego što se neko pokuša da skrene sa teme poređenjem veronauke i alhemije, ne porede se sami predmeti već prosto činjenica da im, iz različitih razloga, nije mesto u školama te da izbornost nikako ne može tu činjenicu da promeni.
A veronauci nije mesto u školama iz prostog razloga što je to religija, dok su škole državne institucije. Ta dva se, ponovo po Ustavu Republike Srbije, ne smeju mešati. Veronauci je mesto u crkvama i verskim zajednicama, a ne u državnim institucijama. Dodatno, veroučitelji obavljaju verski posao unutar državne institucije, što je ponovo kršenje sekularnosti. Zatim, veroučitelji dobijaju platu iz državnog budžeta za obavljanje verskih poslova, kršenje sekularnosti. To nije sve, plan i program za veronauku određuju crkve i verske zajednice, čime se mešaju u posao države. Isto važi i za određivanje nastavnog kadra za taj predmet, koji takođe određuju crkve i verske zajednice, mešajući se i na taj način u posao države.
4. Na kraju dolazimo do meni “omiljene” besmislice, a to je pozivanje na takozvanu praksu u svetu ili Evropi, pri čemu se uvek navode zemlje koje su navodno sekularne, ali na ovaj ili onaj način krše sekularnost, ali pošto su te države sekularne, onda to nije kršenje sekularnosti već prosto drugačiji “model” sekularnosti. Ne samo da je to logička greška “pozivanje na autoritet”, već je dodatno i veoma poražavajuće i sramotno žablje gledanje u konja koji se potkiva. A povrh svega je i veoma glupo.
Gledanje u druge prvenstveno govori da mi nismo sposobni sami da mislimo i rezonujemo, te nam je potreban neko drugi da nam pokaže kako bi mi trebalo da se ponašamo i šta bi mi trebalo da radimo. Jer, mi smo glupi, mi smo nesposobni, mi smo pomenuta žaba. Ako je ovo zaista istina, onda je ceo ovaj članak bespotreban jer nema ko da ga razume. Ja ne želim da prihvatim da je to zaista istina.
Dalje, činjenica da neko drugi nešto radi, ili ne radi, ne znači da i mi to moramo da kopiramo. Po kom kriterijumu se onda određuje koga i šta treba kopirati a koga i šta ne? Zašto se ugledamo na Nemačku koja ima veronauku u školama a ne na Saudijsku Arabiju koja razapinje ateiste i osuđuje ih na smrt? Ako već koristimo mozak da napravimo takvu razliku, onda možemo da koristimo taj isti mozak da shvatimo šta sekularnost jeste, a šta nije.
No, najveći problem sa ovim takozvanim “modelima” sekularnosti je zapravo činjenica da je u pitanju veoma sramotna obmana. Naime, bilo namerno, bilo slučajno iz neznanja, u ovom kvazi argumentu se mešaju dve totalno različite stvari. Meša se izjava da je neka država sekularna i činjenica da je ta država zaista sekularna. Drugim rečima, ako Nemačka za sebe tvrdi da je sekularna, to se u ovom kvazi argumentu uzima kao tvrdnja da nemačka i zaista jeste sekularna, što su dve veoma različite stvari. Nakon toga se bilo koja nesekularna praksa označava kao sekularna upravo zbog tog prethodnog mešanja dve različite stvari.
Zvuči komplikovano, ali zapravo nije. Pogledajmo identičan primer. Zamislimo osobu koja za sebe tvrdi da je poštena. Zatim na video snimku vidimo tu osobu kako krade nečiji novčanik. Da li je ta osoba poštena? Po kvazi argumentu iznad jeste jer imamo početnu premisu da je ta osoba poštena, te je krađa novčanika samo drugačiji model poštenja.
Ili primer na nivou države. Ako Liliputanija sebe deklariše kao demokratsku republiku, dok zapravo ima kralja koji ima apsolutnu vlast i odlučuje o bukvalno svemu, po kvazi argumentu bi to onda samo bio drugačiji “model demokratije”, što je priznaćete potpuno besmisleno. Ako vam je jasno zašto ovakav “model demokratije” zapravo nije demokratija, onda vam je isto tako jasno zašto bilo koji takozvani “model sekularnosti”, u kom se na neki način krši princip potpune odvojenosti crkve i države, nije sekularnost.
Najlakši način da se razume zašto je ova tvrdanj potpuno besmislena je da izmišljanje tih takozvanih “modela” sekularnosti zapravo čini sekularnost potpuno besmislenom. Ako svaka država koja na neki svoj poseban način krši sekularnost, predstavlja drugačiji model sekularnosti, onda sekularnost ne postoji jer i država u kojoj vlada apsolutna fašistička teokratija, a koja sebe deklariše kao sekularnu, predstavlja tek još jedan poseban “model” sekularnosti.
Država koja sebe deklariše kao sekularnu, a krši potpunu odvojenost države i crkve, ne predstavlja nikakav “model” sekularnosti, već prosto nije sekularna.
Ne postoje nikakvi modeli sekularnosti, postoji samo sekularnost.
