Premijera
Autor: Vera Vujičić
Zbog čega i kako nešto zavolimo, pitanje je koje često ostane bez jasnog odgovora. Ljubav na prvi pogled ili postepeno osvajanje teritorije? Kada je klasična muzika u pitanju, izgleda da su starija i poznatija dela uvek popularnija. Da vas sad upitam, da li biste radije slušali/gledali operu Karmen ili Vocek, (a da ni ne pominjem nešto iz ovogodišnje produkcije), znam koji bi bio odgovor.
Interesantno, mnoge danas popularne opere, su bile potpuni fijasko prilikom svog prvog izvođenja. Pučini je bio očajan posle premijere Madam Baterflaj. Zvižduci, smeh i dobacivanja iz publike su ga doveli do depresije. Travijata je doživela istu sudbinu, a i Don Karlos, Seviljski Berberin i mnoge druge opere, koje su danas među najomiljenijima na repertoarima operskih kuća širom sveta.
U svojoj knjizi, Uticaj muzike (How music works), Dejvid Birn, iz Talking Heads, koristi antropološke podatke i muzičke teorije, pokušavajući da pronađe pravi uticaj muzike, uključujući čak i ptičju pesmu.
Psihologija muzičkog izbora se bavi istraživanjem razloga zbog kojih volimo ili ne volimo određenu vrstu muzike. Naučnici se slažu da, uglavnom, postoji pet karakteristika ličnosti, koje kao faktori utiču na to koju ćemo muziku izabrati i voleti. Jedna od njih, kao najuticajnija, je otvorenost za novo iskustvo. Takve osobe vole kompleksniju muziku, kao što je džez, klasična, elektronska, alternativna muzika i slične. Studije pokazuju da takve osobe imaju i dublju emotivnu reakciju na doživljeno muzičko iskustvo.
Postoji predubeđenje da je savremena muzika neprivlačna. Sa druge strane, moderna muzika, koja može da doprinese da se osećamo nelagodno, takođe može biti sjajno i važno muzičko delo. Publika će se, možda, nerado upustiti u odnos sa takvom muzikom. Međutim, umetnost odražava ljudskost, a ni ljudskost se ne ispoljava uvek u ružičastim tonovima.
Nedavno sam prisustvovala premijernom izvođenju opere Božićna pesma (A Christmas Carol), kompozitora Iana Bela, u Hjustonskoj operi. Libreto je napisao Sajmon Kalou, po čuvenoj Dikensovoj knjizi sa istim naslovom.
Čarls Dikens je i sam izvodio kondenzovanu verziju Božićne pesme, kao one man show. U novije doba, glumac Patrik Stjuart, (kapetan Pikard iz Zvezdanih staza) je sa uspehom predstavljao solo verziju Dikensovog klasika. Tako da je i Ian Bel usvojio ideju: da je dovoljna jedna osoba, kao nosilac celokupne radnje, sa dvadesetak likova.
Ta jedna osoba, na čija se pleća (i glasne žice!) svalio sav teret izvođenja umetničkog dela, je bio tenor Džej Hanter Moris. Izvanredan pevač, sa rasponom glasa i dramskim instinktom koji mu omogućava da se brzo i jasno kreće između mnogobrojnih karaktera, uključujući Ebenizera Skrudža i sve njegove duhove.
Naravno, bilo bi mu jednostavnije, a nama lepše, da je pored njega bilo još izvođača, a i hor (posebno mislim na duhove) bi znatno dopineo celokupnom ugođaju.
Scenografija, jednostavna, minimalistička, kao i kostimografija – sivo odelo i bela košulja.
Za prosečnog posetioca opere, verovatno je sve to previše ili, bolje rečeno – premalo.
Za 90 minuta, koliko opera traje, bez pauze, bilo je primetno pomanjkanje entuzijazma u mračnoj sali Braun Teatra...
U nekim operskim kućama, posebno u Italiji, neretko se dešava da nezadovoljna publika izviždi pevače. Ne baš raspoložena hjustonska publika je bila manje pasivno-agresivna. Ipak, posle petnaestak minuta od početka, ljudi su počeli polako da izlaze. Malo po malo, do kraja, sala je bila poluprazna.
Opere i generalno, muzičke kompozicije ovog tipa, zahtevaju poseban tip publike. Ne kažem da nije sve za svakoga, bar ne u nekom elitističkom smislu. Ali ,,Božićna pesma’’ i njoj slične, mogu biti interesantne samo pravom ljubitelju opera, koji nema na umu prevashodno zabavu. Opera je umetnost.
Lično, pohvaljujem i podržavam Hjustonsku operu u dugogodišnjoj tradiciji prikazivanja novih, modernih opera. Veoma veliki broj opera je premijerno izveden u ovoj važnoj operskoj kući.
To je esencijalna stvar za kompaniju, mada je, naravno, i veliki rizik. Svi znamo šta prodaje karte i donosi pare: Travijata, Boemi, Karmen, Aida... Ali, put treba da vodi napred.
Posle hladnog prijema i uzdržane reakcije publike, Sergej Prokofjev je, gostujući u Americi 1918. godine, izjavio da mu idu na nerve ti kritičari, koji samo ponavljaju: „Betoven je bio veliki kompozitor!“ Naravno da je bio, ali i pre njega su postojali veliki kompozitori. Posle njega, takođe.
Publici treba malo vremena da prihvati novinu. Nešto ipak ostane neprihvaćeno. Rekla bih, nažalost, Božićna priča neće doživeti mnoga izvođenja.
