Spoznajni nesklad
autor teksta: Predrag Stojadinović
Kao što sam u prethodnom tesktu napisao, postoje tri veoma važna psihološka fenomena koji se nazivaju kognitivna disonanca, kognitivna inercija i amigdalina otmica, a koji čine veoma učestale kamene spoticanja u procesu razmišljanja kod ljudi.
Kognitivna disonanca je mentalni stres i nelagodnost koju osoba doživljava kada u isto vreme ima dva ili više kontradiktornih verovanja, ideja ili stavova ili kada je suočena sa novim informacijama koje se direktno suprotstavljaju trenutnim verovanjima, idejama i stavovima koje ta osoba ima.
Ova nelagodnost nastaje iz težnje da se održi unutrašnja doslednost. Kada se doživi nesklad (disonanca), pojedine osobe imaju tendenciju da se psihički osećaju veoma nelagodno i zbog toga nastoje da maksimalno umanje taj nesklad i njime prouzrokovani osećaj nelagodnosti. Dodatno, takve osobe nastoje i da aktivno izbegavaju situacije i informacije koje dovode to tog nesklada i do te psihičke nelagodnosti.
Zbog kognitivne disonance je jako teško, ili čak potpuno nemoguće, ljudima koji čvrsto veruju u neistine objasniti bilo šta vezano upravo za te neistine. Ovo jednako važi za sve opasne obmane i prevare kao što su na primer astrologija, feng šui, homeopatija, teorije zavere, numerologija, vidovnjaci i proroci, tarot i tako dalje.
U nedavnim istraživanjima psihologa eksperimentalno je dokazano ono što sami možemo da primetimo kroz naša lična iskustva, a to je da ljudi koriste veliki broj kognitivnih odbrambenih mehanizama da bi zaštitili svoja verovanja od neprijatnih i kontradiktornih činjenica. Drugim rečima, ljudi ljubomorno čuvaju svoje poglede na svet i bezgranično su kreativni u njihovoj zaštiti od opovrgavanja.
Istraživači Frizen (Friesen), Kambel (Campbell) i Kej (Kay) su eksperimentalno dokazali [1] da je jedna od najčešćih strategija za odbranu ličnih verovanja ta da se ugrožena verovanja učine potpuno neproverljivim, ili barem da se u ta verovanja uvedu određeni elementi koje je nemoguće proveriti. Oni su pokazali da će ljudi po potrebi prelaziti sa činjeničnih na neoboriva opravdanja za svoja verovanja, u zavisnosti od podataka sa kojima su suprotstavljeni. Kada ljudi dobiju podatke koji podržavaju njihova verovanja, nastojaće da ta svoja verovanja dalje brane na osnovu upravo tih podataka, ali kada čuju podatke koji se suprotstavljaju njihovim verovanjima, onda prelaze na moralna i subjektivna mišljenja i beže od objektivnih ali neprijatnih činjenica.
Kognitivna disonanca nije poremećaj, niti je to nekakva bolest. U pitanju sasvim prirodan odbrambeni mehanizam koji je jednako svojstven svima nama. Što nam je neki stav ili verovanje draži, bliži srcu, to je naravno veća i neprijatnost koju osećamo prilikom izloženosti činjenicama koje se protive validnosti tog stava ili verovanja, pa je samim tim jača i naša tendencija da racionalizujemo i smišljamo neproverljive podatke zarad odbrane tih ugroženih, a nama dragih, stavova.
Drugim rečima, napad na nama drage stavove i verovanja se doživljava kao lični napad na nas same, te je sasvim prirodna instinktivna reakcija da se od napada branimo i to po svaku cenu. To dalje znači da se u prvi plan stavlja odbrana od doživljenog napada i stoga se potpuno zanemaruju razum, logika i kritičko razmišljanje koji, u takvoj situaciji, postaju ne samo nepotrebni već i dodatna smetnja.
Ono što se pokazalo kao potencijalno rešenje za ovaj problem je znanje da postoji psihološka blokada pod nazivom kognitivna disonanca, kao i znanje o tome kako i zašto se ona javlja i manifestuje. Ljudi koji znaju za ovaj fenomen imaju veće šanse da prepoznaju kada se to njima događa i da se tada suprotstave njenim negativnim efektima.
Dakle, moramo imati u vidu da postoji kognitivna disonanca, psihološki fenomen koji nas sprečava da ispravno razmišljamo. Neophodno je znati da se taj fenomena manifestuje kao osećaj unutrašnje nelagodnosti usled suočavanja sa informacijama koje nam se iz bilo kog razloga ne sviđaju, informacijama koje se ne slažu sa našim modelom realnosti. Kada naučimo da prepoznamo taj osećaj nelagodnosti, tada moramo učiniti sve da pokušamo da iskontrolišemo svoju emocionalnu odbrambenu reakciju i da objektivno, kritički razmislimo o stavovima koje želimo da odbranimo.
Najvažnije je da sami sebe ubedimo da uočeni napad zapravo i nije napad, već prosto nova informacija koju treba objektivno, hladne glave uzeti u obzir. Naš model realnosti je sigurno faličan, baš kao i mozak koji koristimo da bismo taj model izgradili. Stoga, sasvim je očekivano da ćemo iznova i iznova nailaziti na informacije koje se ne uklapaju u taj naš modelom, i to je sasvim u redu.
Promeniti unutrašnji model realnosti na osnovu novih validnih informacija samo znači da je naš model utoliko bliži toj realnosti koji pokušavamo da razumemo, a to bi i trebalo da nam svima bude cilj. Daleko je bolje menjati model i činiti ga boljim, nego se grčevito držati postojećeg, faličnog, samo zato što je eto “naš”.
[1] Friesen, Justin P., Troy H. Campbell, and Aaron C. Kay. "The psychological advantage of unfalsifiability: The appeal of untestable religious and political ideologies." Journal of personality and social psychology 108.3 (2015): 515.
