-епизода трећа-
Гост аутор: Бојан Љубеновић
Ред за „чекирање“ на београдском аеродрому беше већ повелики и одмотавао се бескрајно споро, ипак мој случај би решен да не може боље, уважени су ми сви тражени документи, додељена „бординг“ карта, па сам на миру навалио на три сендвича спремљених још ноћас. Могао сам, рећи ћете, нешто да презалогајим и у аеродромском ресторану, али судећи по тамошњим ценама то ће морати да сачека да добијем бар шестицу на лотоу. Елем, пасошку контролу такође сам прошао из прве и упутио се ка „гејту“, (акција „Чувајмо српски“ изгледа још није стигла до Сурчина), који испаде даље него што сам се надао. Француски инвеститор дограђује београдски аеродром брже него црногорски зграде по Врачару, КЛМ-ов омањи авион већ би паркиран и ускоро се укрцасмо.
На седишту до мене већ седеше лепушкасто девојче са тетоважом дуж подлактице, сва је прилика имаћемо заједничку тему за разговор јер и ја имам тетоважу коју, додуше, никада нисам упознао уживо јер ми се налази на леђима. Jедном ћу вам испричати како је до тога дошло. прилично је смешно. Цимерка и ја једно другоме учтиво климнусмо главом и то отприлике беше све чега се сећам јер сам противно својим навикама одмах утонуо у сан. Гомила лекова које сам претходних дана узимао и хронична несаница узели су данак.
Пробудио сам се неколико минута пре слетања у Амстердам, таман на време да пробам сендвич прилично одвратног укуса и сазнам да девојка крај мене ипак није толико млада колико сам мислио. Без да је питам рече ми да има тридесет година и да иде „на брод“ да ради као помоћница конобара. Пожелех јој срећу, мирно море и велике бакшише, те се по слетању авиона растадосмо у здрављу и весељу.
Моје весеље би кратког даха, јер сам се присетио да ми ваља ући у авион за Њујорк, а то је пре седам година била ризична работа, јер су пре укрцавања мргудни службеници, вероватно америчке имиграционе службе, иако још на холандском тлу, врло дрско испитавали сваког путника којим поводом иде у САД и има ли намеру да се икад врати кући. Још се сећам како ме је неки тип тада питао да ли сам ожењен, а када сам му рекао да јесам, зашто на пут идем без жене? Јеси ли ми ти ташта, сећам се да сам помислио тада, али то наравно нисам рекао наглас јер би ми одмах залепио одбијеницу. Та непријатна ситуација урезала ми се у памћење па сам се овога пута припремио за још и гору. И после седам година још сам био ожењен, ако ли опет налетим на оног типа не знам како то да објасним, међутим испоставило се да је мој страх неоправдан, приближивши се траженом гејту прво што сам видео била је огромна Афроамериканка (политичка коректност је моје друго име), како са веома подигнутом а и онако прекратком сукњом седи окренута ка мени. „Делта“ баш уме путницима да пожели добродошлицу, помислио сам обрадован, моја срећа би још и већа када сам схватио да имигранционих кербера овога пута нема, нестала је и баријера за претрес при уласку у авион, љубазна службеница од мене је затражила само да својеручно потпишем да немам корону нити сам био у контакту са неком ко је има, што сам радо учинио, у реду, изволите у возило.
Тако сам нашао пут до америчког самаљота, надајући се да ће то поћи за руком и мом коферу у који сам спаковао флашу ракије као поклон зету. Ако ли се у транспорту разбије сва гардероба мирисаће ми на шљивовицу што ће мом изгледу донекле дати мужевнији изглед и уједно обрадовати све моје претке по мушкој линији који су већину својих живота мирисали баш тако.
„Ербасов“ авион права је грдосија са четири седишта у средини и по два са стране, све заједно око триста путника прима. Мене је допало да седим на једном од два издвојена, невелика седала. Кога ће ми судбина овога пута доделити за комшију, питао сам се надајући се особи мањих габарита. Нисам ни завршио мисао кад ми приђе стјуардеса на чијем је реверу писало Кристина, „Имате среће, господине, седиште до вас биће празно, рече ми дражесно се осмехујући, аутоматски се насмејах и ја и мал’ је не понудих да седне крај мене кад се умори. Одлично, дакле, биће ово комфоран лет. Али тек што то помислих на видику се појави млади брачни пар са двоје мале деце, на течном хрватском се свађајући још у доласку. Погађате већ да су сели у четворосед до мене, Србе и Хрвате зар је могуће раздвојити?
У наслонима сваког седишта налазе се екрани на којима путник доколицу може прекратити гледањем филмова и серија или слушањем музике за чије потребе од домаћина добије нове слушалице. Ја се одлучих за филмове, али убрзо схватих да сам већину већ илегално гледао. Шта ћу радити наредних седам сати, питао сам се надајући се бар наставку свађе младог брачног пара, али ко мени за инат они закопаше ратне секире и посветише се деци. „Жао нам је али током лета нећете бити у прилици да користите интернет“, допре из звучника информација која сневесели све путнике, седам сати без интернета је за модерног човека као седам година Тибету, али ја је прихватих са монашким миром, нек се Фејбук снађе мало и без мене како зна и уме.
Небески конобари убрзо почеше са сервирањем првог оброка, изненадих се што уместо пластичног есцајга деле нож, виљушку и кашичицу од дрвета, „пасту или пилетину“, питала ме је Кристина и ја се одлучих за ово друго што беше катастрофалан избор. Слободно могу рећи да ништа одвратнијег укуса нисам пробао. Прелазну оцену доби само сладолед на чијој етикети се налазила кравица слична оној из ПКБ-а. Брже боље спаковао сам све у амбалажу и вратио доносиоцу. Е моји Американци, кад смо ми Срби јели златним кашикама ви нисте ни постојали, ето вам вашег дрвеног есцајга, далеко му лепа кућа!
Наредних седам сати провео сам наизменично куцкајући по лаптопу, гледајући серију „Пријатељи“ и са извесном бојазношћу размишљајући о неочекиваној измени руте мог пута, до које је дошло у последњи час, а о којој ћу вам писати у наредном укључењу.
(наставиће се)
