Autor: Svetlana Fucić
‚‚Katalonija-zlatni severoistok Španije, udaljen samo 120 kilometara od Pirineja i Francuske granice; dolina koja je okružena neverovatnim prirodnim lepotama-morem, planinskim vencem Sjera de Koljseroma i rekama Ljobregat i Besos… Prvi tragovi čoveka odavde datiraju od pre četiri hiljade godina. Mnogo toga je pretrpeo ovaj veličanstveni grad; bićete u prilici da izbliza pogledate sačuvane iskopine iz vremena rimske ambicioznosti, na trgu Svetog Đaumea, kao i u katedrali čija je gradnja započeta davne 343. godine, a koja u svojim temeljima čuva ostatke te velike imperije…‚‚
-Nećemo, zar ne?-obratila sam ti se tiho, da ne remetim napamet naučeni govor turističkog vodiča kome ovo putovanje ne znači ništa više od prethodnog, ili narednog.
-Naravno da nećemo-odgovorio si mi, namignuvši desnim okom, uz stisak dlana -kao i uvek, mi imamo neku svoju maršutu.
-Toranj Agbar -rekoh, uz osmeh.
-Sagrada familija-odgovorio si, dignute obrve.
-Akvarijum Barselona, i fontana Monžuik, i palata katalonske muzike…
-Kuća Batljo, i Gaudijevi zmajevi, i park Gvelj, i pijaca cveća i ptica…
Nabrajali smo tako sve ono zbog čega smo došli u Barselonu, jedno drugom dajući prednost u posećivanju lepote. Sasvim lako, odvojili smo se od saputnika, i sa rukom u ruci, uronili u boje, mirise, zvuke grada bogatog istorijom i rasutom svetlošću, grada koji je savršen spoj prošlosti i modernizma.
Sagrada familija, i njenih osam tornjeva odevenih u rezbareni kamen i mnoštvo izlomljenih, raznobojnih pločica, nalik kalejdoskopu, katedrala-čini mi se-lepša od svih dosada viđenih, prefinjenih lukova u kojima su smeštene skulpture-priče… Ostavila nas je bez daha, neme. Podjednako kao i ogromni akvarijum, gde si, tvrdim, sasvim lako komunicirao sa raznolikim morskim stvorenjima iza stakla, kao da se znate odavno, kao da si njihov…. U jednom trenutku čak nisam uspela da razlikujem konture tvog tela-toliko je njih, s druge strane, došlo da te pozdravi.
-Zvaću te Neptun, da znaš…
-Ćuti, Dorotejo-odgovorio si mi, nasmejan.
Fontana Monžuik za tren nas je obavila spektrom boja pomešanih sa slapovima vode-zaista, čarobno iskustvo. Oči su ti menjale nijanse, i čitav si se stopio u tu vodenobojnu raskoš. A onda si me poveo na pijacu cveća i ptica… Izabrala sam jedan cvet nepoznatog imena-naizgled skroman, sićušan a velelepan. Sakrih ga u riznicu sećanja-na dlanovima ponesoh samo njegovu gogenovsku ljubičastu nijansu. I još dok smo uživali u njegovom mirisu, lokalni prodavac ptica gurnuo ti je u ruke kavez sa pticom plavih krila.
-Lep kavez-tiho si rekao-ali ipak je kavez… Šta bi sada rekao Prever?
-Da si me doveo na trg ptica, i kupio pticu za mene-odgovorih ti, krajičkom oka gledajući zbunjenost trgovca kada je video da otvaramo kavez. Uzeo si to prelepo, uplašeno ptičje telo, podigao ruke i… Konačno slobodan let krila plavih ostade u nama, kao trag.
U suton, u parku Gveljo, potražili smo izlaz iz lavirinta.
-Ako me izgubiš ovde, šta ćeš?-upitah.
-Zaspaću, naravno, na prvom odmorištu… I ti ćeš se pojaviti u sledećem snu.
