Ne baš retko, desi se da čak i oni, koji ne vole i ne poznaju klasičnu muziku, zavole neku kompoziciju iz ovog muzičkog žanra, kada je čuju, prikladno upakovanu u neku scenu nekog filma. Ili TV serije. Velika je veština i umetnost komponovati za film. Mnogi kompozitori su se baš na tom polju proslavili.
Ništa manji podvig nije ni izabrati iz postojećeg asortimana muziku koja se uklapa u radnju filma, koja objašnjava lik ili trenutnu situaciju, koja ume da dočara, nagovesti i potencira emociju, da nas još više zabrine, rastuži, uplaši ili razneži. Ima tu i promašaja, nekad se zapitam, otkud ta kompozicija u toj sceni. A možda je do mene, možda ne razumem nameru muzičkih filmskih stvaralaca, šta su time hteli da nam kažu. Delikatan je posao filmskih muzičkih urednika, zahteva dosta ,,štofa”.
Nekada, prepoznam tu nameru, ali se istovremeno upitam, koliko je još gledalaca prepoznalo humor ili blagu ironiju u izboru baš te arije, dueta ili dela neke kompozicije. Recimo, primer iz filma Majka Nikolsa, Closer. U jednoj sceni, Den, koga igra Džud Lou, iza kompjuterskog monitora, u nekom čet-rumu, se ,,prerušava”, predstavlja se kao Ana, koju igra Džulija Roberts, i pokusava da zavede i na sastanak namami Lerija, koga igra Klajv Oven. U toj maskaradi, ko kec na jedanaest, je pao Rosini i uvertira iz njegove opere La Cenerentola. Ali, pitanje je koliko gledalaca poznaje ovu operu, i povezuje scenu ,,prerušavanja” u filmu, sa prerušavanjem princa u slugu, u operi. U toku filma, sasvim prikladno se čuje i muzika iz Mocartove opere Cosi fan tutte, u kojoj opet imamo zamenu likova pod maskama. Nekada sve to ostane ,,izgubljeno u prevodu”, a ja se često pitam šta li sam ja sve propustila, šta sve nisam povezala.
By the way, u filmu Closer sam prvi put čula Demijena Rajsa i njegovu pesmu The Blower’s Daughter. Mnogi filmovi su skrenuli pažnju na kompozicije i izvođače i doprineli da se sa njima upoznamo i zavolimo ih. Tačno se sećam kako sam prvi put čula Erika Satija, 1976. u filmu The Man Who Fell to Earth, sa Dejvidom Bouvijem. To je bila kompozicija za klavir, Enfantillages pittoresques, koju je Sati komponovao sa ciljem da pripremi dečje uho za zvuk i motive moderne muzike. Njegove mnogo poznatije Gnossiennes smo čuli u filmu Chocolat.
Mnogi su zavoleli Malera gledajući Viskontijev film, Smrt u Veneciji. Kako ne voleti taj divni adagietto iz Pete simfonije u C molu! Baš zbog toga su mnoge kompozicije i poznate po imenu filma, u kom ih je šira publika čula i zavolela. Često čujemo da se drugi stav, andante, Mocartovog klavirskog koncerta br. 21 označava imenom Elvira Madigan, po istoimenom švedskom filmu. Takođe, i Hendlova sarabanda u D molu, je poznata pod imenom Barry Lindon, po čuvenom Kjubrikovom filmu.
Da nije filma Florens Foster Dženkins, možda bi ova ambiciozna žena i njen neverovatni entuzijazam ostali nepoznati mnogima. Do pre 2-3 godine malo ko je znao za nju. Sećam se kako smo moja drugarica i ja napravile šalu pre 35 godina i pustile našem drugu, inače muzičaru, kasetu sa arijom Kraljice noći u izvođenju F.F. Dženkins, pod parolom da je to snimak sa drugaričinog recitala, na koji on nije stigao da dođe. Zapanjeno je slušao, ne znajući šta da kaže.
Ko može da zaboravi scenu iz filma Filadelfija, u kojoj Tom Henks sluša Mariju Kalas i ariju La mama morta, iz opere Andrea Šenije, Umberta Đordana?
Ili Devetu Betovenovu simfoniju, iz Kjubrikovog filma Paklena pomorandža, uz koju se tinejdžer Aleks/Malkom Mekdauel overdozira i postaje još destruktivniji. Iako ja Betovenovu muziku drukčije doživljavam, još jedan tinejdžer, takođe Aleks, iz Van Santovog filma Elephant, svira Betovena, Za Elizu, pre nego što ode i pobije svoje školske drugove.
Moćna je i scena iz Kopolinog filma Apocalypse Now, uz Vagnerovu muziku iz opere Die Valküre. Znate na šta mislim, počinje odmah posle kratke rečenice: ,,Shall we dance?”
Ipak, ništa ne može da nadmaši scenu iz filma The Shawshank Redemption, u kojoj tvrdokorni kriminalci zastaju i u tišini zapanjeno slušaju preko zatvorskog zvučnika duet Sull’ aria iz Mocartove opere Figarova ženidba. Jedan od njih, Red, koga igra Morgan Frimen, kasnije, sećajući se tog izuzetnog momenta, kaže: ,,Ni dan danas pojma nemam o čemu su pevale te dve Italijanke. U stvari, ja to ni ne želim da znam. Neke stvari je bolje ostaviti neobjašnjenim. Mislim da su pevale o nečemu toliko lepom, što se rečima ne može izraziti i zbog čega te srce zaboli. Njihovi glasovi su leteli i uzdizali se sve više i više i dalje i dalje, više nego što se iko od nas ikad usudio da sanja. Činilo se kao da je neka divna ptica ulepršala u naš kavez i učinila da zidovi oko nas nestanu. Na trenutak, svako od nas, baš svako do jednoga, se u tom kratkom momentu osetio slobodnim.”
*U stvari, ,,dve Italijanke” su Španjolke - radnja Figarove ženidbe se odigrava u Sevilji - to su grofica Almaviva, koju znamo kao Rozinu, iz Rosinijevog Seviljca, i njena sobarica, bistra Figarova devojka, Suzana. Pišu pisamce grofu, da bi ga nadmudrile i raskrinkale u njegovim švalerskim poduhvatima.
* Dve Italijanke, u stvari, Španjolke, su Švajcarkinja Edit Matis i Austrijanka Gundula Janovic, jedan od najlepših mocartovskih soprana.
*Ovaj duet je, uz Mira, o Norma, za mene najlepši duet u istoriji opere.
Uživajte!
https://www.youtube.com/watch?v=5Hfe_1Fny-Q
