Kako se kreću slepe osobe?
Gost autor: Milica Janković
Čini mi se da sam u nekom od prethodnih tekstova nagovestila nešto o ovoj temi, ali tek sad joj se posvećujem potpuno. Slepe osobe se kreću tako što primenjuju nekoliko metoda. Neke od njih su: Kretanje uz pomoć belog štapa, psa vodiča, eholokacije, dodira i pamćenja... U ovom tekstu ću reći nešto više o ovim metodama.
Počeću sa belim štapom, zato što je on, definitivno, neophodan za potpunu samostalnost i nezavisnost slepe osobe. Beli štap je, takoreći, produžena ruka. „Motka“ kojom se tapka ili klizi po površini levo-desno. Štap tom prilikom šalje povratne informacije o tome šta se nalazi korak ili dva ispred slepe osobe. Na primer: Da li je osoba blizu ivičnjaka, ograde, zgrade, stepenica... Koliko je duboka/široka rupa i sl... Postoji mnogo vrsta belih štapova, ali najpraktičniji su oni koji se uzimaju, takoreći, po merama, odnosno, štapovi koji su dužine od poda – do polovine grudne kosti slepe osobe. Postoje rasklopivi, oni koji to nisu, teleskopski... Bitno je da štap bude čvrst i da se ne lomi lako, a ostalo je sve na čoveku da proceni kakav mu najviše odgovara. Nekima odgovara štap koji ima na kraju rotacionu kuglicu koja se prilikom kretanja na tlu okreće levo – desno, a nekima da je nemaju. Svako bi trebalo da bira štap koji mu najviše odgovara. Međutim, kod nas je izbor štapova za slepe prilično oskudan, skoro pa nepostojeći, zato se štapovi obično naručuju iz inostranstva.
Kretanje sa psom vodičem u Srbiji još uvek nije moguće zbog mnogih razloga o kojima ne bih sad, jer bih se previše odaljila od teme. Pas vodič je tu da svojim očima odvede slepu osobu od tačke A do tačke B. Psi se dresiraju da budu vodiči. Sa njima se neprestalno radi mesecima pre nego što dođu u dom slepe osobe i postanu potpuni deo njenog života. Psi uče komande, kako da zaobilaze prepreke i da se ponašaju u raznim situacijama. Obično se koriste labradori zato što su najpraktičnija rasa. Svaki pas je sterilisan radi bezbednosti slepe osobe. Ovi psi spadaju u grupu radnih, rehabilitacionih pasa.
Eholokacija je meni najzanimljivija i javnosti najnepoznatija mogućnost čovekove prirode. Naime, mnogi ljudi su čuli da se šišmiši, delfini i ajkule sporazumevaju, i kreću pomoću eho odjeka, ali to mogu i ljudi! Postoje slepi ljudi kod kojih je eholokacija razvijena i oni kod kojih nije, ali se ne zna stopostotno zašto se to dešava. Zna se samo da je prisutnija kod ljudi koji ne vide od ranog detinjstva od onih koji su vid izgubili kasnije tokom života. Eholokacija može mnogo da pomogne u svakodnevnom životu slepih osoba. Pucketanjem prstiju, kliktanjem jezika ili lupkanjem štapa o tlo, ili ključeva zvuk se odbija o predmete (zid, kutije, znakove) i šalje povratnu informaciju o tome gde se tačno prepreka nalazi. Neki slepi ljudi su eho razvili do te mere da mogu procenjivati koliko je prostorija velika, da li u kutiji ima nečega, gde je kraj tunela... Došla sam do određenih istraživanja koja dokazuju prirodi poznato – da eholokaciju imaju, zapravo, svi ljudi, a ne samo slepi! Naime, naučnici tvrde da se eholokacija ne nalazi u centru za sluh, već u centru za vid što celu priču čini još zanimljivijom. Prostim prisećanjem kako smo se nekoć drali u tunelu da bi čuli kako nam se vraća naš glas potvrđujemo ovu tvrdnju. Ljudi su se samo odaljili od korišćenja i razvijanja svoje eholokacije oslonivši se na vid koji im daje potrebne informacije, ali do tih informacija putem vida ne možemo doći svi. Zato je tu eholokacija na kojoj bi trebalo raditi i kojoj bi trebalo posvetiti više pažnje. U susednim zemljama poput Hrvatske postoje ljudi koji su obučeni da rade na razvoju i usavršavanju orjentacije uz pomoć eholokacije, ali kod nas ta vrsta treninga, koliko ja znam, jednostavno ne postoji. A, kako bi i postojala kad Srbija ima samo jednog peripatologa koji radi na osamostaljivanju slepih osoba?
No, da se ja ne odaljavam previše od teme iako i druge imaju veze s njom. Stigli smo do dodira. Dodir itekako može pomoći. Kao što štap, odnosno, produžena ruka slepom čoveku može dati informacije o tlu po kojem gazi, tako i njegove ruke mogu da mu pomognu prilikom kretanja u zatvorenoj prostoriji ukoliko je to neophodno. Slepa osoba se može orjentisati tako što će rukom pratiti zid, odnosno, tako što će svoju šaku ili jedan deo nje nasloniti na zid i pratiti njegovu površinu tokom kretanja. Recimo, ako sa leve strane imam troja vrata. Iza prvih se nalazi toalet, iza drugih kuhinja, a iza trećih moja spavaća soba ja ću ruku blago nasloniti na zid pored sebe i tako stići do toaleta, kuhinje ili svoje sobe. Ruke su, takođe, tu za čitanje Brajevog pisma, prepoznavanje predmeta opipavanjem... I što je najvažnije, mogu se blago ispružiti ispred sebe radi zaštite od povređivanja kako sebe – Tako i drugih.
Pamćenje je, po mom mišljenju ključ samostalnog kretanja. Potrebno je upamtiti kako tačno stići od tačke A – do tačke B. Ukoliko se ne mogu pratiti drugi orjentiri tipa: Ivičnjak, taktilne staze i slično potrebno je brojati korake, ali to se obično radi samo u retkim situacijama i na selima gde nema trotoara. Uz pomoć pamćenja mogu se praviti slike u glavi, tačno se zna gde i kako stići.
Za samostalno kretanje je potrebno da slepa osoba sa nekim nauči kako da koristi pomagala i svoj mozak. Potrebno je, pre svega, razbiti komplekse kojih, nažalost, ima dosta. Potrebno je osloboditi se strahova i zakoračiti u novi, samostalni život sigurnim koracima sa znanjem i tehnikom koji mogućnost da se povredite čini minimalnom. Nakon ovoga kretanje postaje avantura puna izazova, istraživanja i postignuća. Život postaje ispunjeniji, a osoba korisnija sebi i drugima.
