Prokleta avilja – Ivo Andrić
Autor: Anica Vučković
Retko koji izbor može proći bez Ive Andrića. Često mi se dešavalo da prva knjiga koju pročitam od jednog pisca ostane i najdraža, uvek raspoloživa za neka nova istraživanja i shvatanja. Zapravo, prvo što sam od Andrća pročitala je pripovetka Trup, i ona je na mene ostavila najjači utisak. O njoj neću, ali eto preporuke. Mnogo godina kasnije, sticajem okolnosti, saznala sam da se ova pripovetka smatra Prokletom avlijom u malom, a pripoveda je fra – Petar. Roman neću predstaviti jer je svima dobro znan, više se može reći da imam potrebu da prozborim koju o njemu. Opet se čeprkanje po starim pisanijima isplatilo, ovog puta tu i tamo promenjeno vremenom i iskustvom.
„Neka mi niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer, ovde nema nevinih“. Kome je upućena ova istina i čiju svest treba da prodrma? Otuđena, odvojena tamnim sablasnim zidovima, Prokleta avlija, puna je svakakvih duša. I lopova i kockara i ludaka i varalica i pijanica i sirotinje, što od muke krade, i starih i mladih. Krivih i onih koji su, istovremeno, na jedan čudan način nevini. Ovo mesto svojim duhom, jednoličnim zgradama, zagušljivim i mračnim ćelijama, groznim ljudskim zvukovima, bilo je stvoreno za gutanje ljudskih duša. Na ovim stranicama bitiše toliko jakih, karakterističnih i slikovitih ljudi. I stvarnih, što je važno, jer svako od nas u ovim likovima može sebe naći. Prava galerija ljudskih karaktera, naslikana rukom jednog impresioniste, recimo. Celokupna slika je jasna i živa, a kad se približimo vidimo mnogo neodređenih poteza četkicom, koji se tajanstveno i neodređeno kreću po slici, nedefinisanih i značajnih nijansi. Baš kao što je i sa ljudskom prirodom.
Karađoz- sudija i tragičar, nekad milosrdan čovek (moj sapatnik u migreni ili sam ovaj deo pomešala sa predstavom) i ono što kasnije shvatam, začuđujuće podseća na stvaran život i njegova pravila.
Ćamil, Džem – sultan i fra- Petar – ljudi, u metafizički najboljem smislu te reči.
Haim i Zaim – senka i sanjar.
Šta je, u stvari Prokleta avilja i ko su zatvorenici u njoj? Ona je simbol prostora i vremena oko nas. I u nama. Ovo što se naziva životom i društvom je Avlija u kojoj ispaštamo kažnjeni nama samima. Svet u kom, da bi opstao, ne smeš biti Čovek. Svet svakojakih zala, zabluda, koji ne raspoznaje pravog od krivog, gde skoro svako maltretira svakog. Prostor omeđen tamnim, hladnim zidovima, pruža pogled u ništavilo. Ah, da. Gledamo u nebo. Veliko i nemilosrdno u svojoj lepoti podseća nas na slobodu.
Postoje, naravno, bića poput Ćamila i Džem- sultana, fra- Petra koji su simboli dobra. Oni na svojim nejakim plećima nose ovo malo časti što je svetu ostalo. Bića dobra, ali pred velikim zlom nemoćna. Džem –sultan i fra- Petar su primili to nekako dostojanstveno i hrabro, rešeni da istraju. Ali, Ćamil, meni tako drag Ćamil...
Njemu nije važno da li je živ ili mrtav. Za njega je to isto, on nije ni svestan. Nije svestan ni Sunca, ni Meseca, ni vode, ni vatre. Svestan je samo jednog: ne postoji svet zbog kojeg vredi disati, voleti i biti. Katkad u njegovim ugašenim očima bljesne iskra. Ne znam da li je iskra života ili iskra pobune, ili je to jedno isto... Neka trenutna želja da se priča o Čoveku završi manje bolno. Mislim da je ta iskra bljesnula tokom priče o Džem- sultanu.
Prokleta avlija je parafraza zla, kratka i ubitačna. Kao život, kao sablja koja je u Trupu Čelebi – Hafizu odsekla sve udove.
Nadam se da bi se Andriću svideo Električni orgazam kao muzička asocijacija na Avliju koja, usput rečeno, otvara i neke nove horizonte ovog romana.
Moje su nebo vezali žicom
po mome mozgu crtaju šeme
žele jos jednu kopiju svoju
da njome vrate nestalo vreme
Al ne dam svoje ja ideale
i ješću snove umesto hleba
ja svoju sreću nosim sa sobom
ona je parče slobodnog neba.
