Privatna stvar
Autor: Vera Vujičić
Čik upitajte nekoga koliko ima godina! Najverovatnije, dobićete ljutit odgovor da je to privatna stvar. Dabome, neke stvari i jesu privatne. Čak i bonton nalaže da pojedine teme treba izbegavati.
Svako ima pravo na svoju privatnost, pa i na način na koji reaguje, ako zađemo na tu teritoriju. Ne kritikujem nikoga ko ne želi da obelodani ni jedan podatak o sebi, pa ni o godinama. Imaju svoj razlog, to je okej.
Svoje godine nikad nisam krila, niti ću. Na mom Fejsbuk profilu piše datum mog rođenja. Ne reklamiram svoje godište, nego odgovaram na postavljeno pitanje. Ako mogu da odgovorim gde sam rođena, mogu onda i kada sam rođena. Iako inače nije važno, pomislila sam da će mi to biti olakšavajuća okolnost u komunikaciji sa mnogim Fejsbuk prijateljima, koji me lično ne poznaju. Ali, nikako zbog toga što očekujem posebno poštovanje prema mojim godinama – tek to ne! – već da bi bilo jasnije sa kojih pozicija dolaze moji pogledi i stavovi. Jer, moja generacija je odrasla u bitno različitom periodu, mnogo liberalnijem, sa mnogo više širine i tolerantnosti, nego što je odrasla, a i danas živi, generacija prosečnog Fejsbuk korisnika u Srbiji.
Nisam hipik, ali razumevanje i toleranciju očekujem za sve, podjednako kao i za sebe.
Jer, desi se ovo: jednog dana, kritikujemo pitanja koja zadiru u privatne odluke, a drugog dana, nekada čak tog istog, ispaljujemo salve i do iznemoglosti bacamo drvlje i kamenje na nekoga, ko je doneo odluku o takvoj istoj stvari, za koju smo malopre rekli da je privatna i lična.
Gde su granice privatnosti? I gde je granica našeg sveopšteg poznavanja svega i svačega?
Ako smatram da je nepristojno i neprihvatljivo pitati nekoga zašto nema decu – a smatram – onda mi je podjednako neprihvatljivo čuđenje zbog toga što neko drugi ima decu.
Naravno, postoje izuzeci, kada ne samo socijalne službe, već i svi mi, treba da reagujemo. Neodgovornih roditelja ima jako mnogo, veliki procenat, strah me je broj da pomenem!
Fejsbuk je svojevrsna tribina, razgovara se o svemu, pa zašto ne i o šezdesetogodišnjoj ženi, koja je, umesto da bude baba, postala majka.
,,Zašto je rodila dete?! Sirota mala, nece ni poći u školu, a postaće siroče… Jednom nogom u grobu… U tim godinama neko njoj treba da pomogne, kako će da trči za detetom kad bude prohodalo…” i sve tako.
Pobogu! U šestoj ili sedmoj deceniji ne treba rađati decu, ali ovo o trčanju nije nikakav argument!
Jeste li vi čuli za babe koje čuvaju unučiće? Svaka koja to ne čini je sebična, zla baba, zar ne? Pitajte bilo koju snaju. Kako onda baba može da se trči za unučetom, a ova majka neće moći? Mnogi znaju i prababe koje čuvaju decu svojih unučića. Ja znam.
Odakle samo ideja da će ta žena uskoro da umre, a jadno dete da ostane siroče?! Otkud to! Koliko ste vi imali godina, kada vam je baba umrla? Nadam se da je mnogima još živa i zdrava. Moja majka je umrla kada su joj sva tri unučeta završila fakultete i zaposlila se, a praunuk već bio srednjoškolac. A nije nikakav jedinstven primer. Umrla je sa 88 godina, a do pred kraj života je mogla da potrči, da potegne, pa i na drvo da se popne, iako se nikakvim džogingom ni fitnesom nije bavila. Mnogi njeni vršnjaci su trčali i trče maraton, valjda to znate.
Ne branim ja ni malo ideju o majki-staramajki. Samo, čitajući brojne komentare, primetila sam da su, za mnoge, najveći problem njene godine. Slažem se, jesu problem. Problem su i godine njenoga muža. Da su njih dvoje biološki roditelji, postojao bi i konkretan problem: genetika. Kao i žene, tako i muškarci, sa godinama starosti, postaju sve manje pogodni za roditeljstvo. Statistika govori da se i kod muškaraca i kod žena, starenjem, mogućnost za mutacije povećava. Što znači, povećava se mogućnost da dobiju dete sa ozbiljnim poremećajem.
Ali, ovde to nije taj slučaj. Nego to, matora je, baba! O njenom mužu i o tome kako je on deda, vrlo malo komentara. On je dobio neku sasvim drugu kritiku. U stvari, to bi bila jedina kritika koja bi bila na mestu: neodgovornost! Prema partneru, prema detetu, prema životu, prema svemu! Ostario, a ostao nezreo. Jer – starenje je obavezno, a sazrevanje opcionalno.
Problem su neadekvatni, bezosećajni, nezainteresovani roditelji. Bilo da imaju šesnaest, dvadeset šest ili šezdeset godina. Njih treba da kritikujemo.
Na kraju, detetu želim sve najbolje, a majci, srećno materinstvo. Jedni rekoše da je neodgovorna, drugi, da je heroj, a ja smatram da je ceo slučaj njena privatna stvar.
