Iznogud

Iznogud

Gost autor: Bojan Dragićević

Dakle, upravo mi je Dosta je bilo stranica obrisala komentar. Pošto mi se to zaista retko događa, ovo shvatam jako lično i osećam se dužnim da odgovorim. (Laptop mi je trenutno u servisu, kucam sa mobilnog, a obećavam da ćete zbog ove drskosti dobiti poseban kilometarski tekst sa odgovarajućim skrinšotovima). Dostavljam i komentar, koji sam na sreću ssovao blagovremeno, čisto da bi se videlo da ne postoji ni najmanje opravdanje za brisanje. (Ovo dolazi od nekog sa višegodišnjim iskustvom administriranja i moderiranja.) Zaista ne volim kad neko pokuša da mi zapuši usta.

Moje gledište o DJB je bilo posve neutralno do pre par nedelja. Neke od njihovih ideja smatram odličnim, ali te ideje sam smatrao odličnim i pre pojave DJB. One nisu isključivo njihove, niti je DJB izmislio toplu vodu, one naprotiv predstavljaju trenutni vrh viševekovne političke i pravne geneze, uspostavljene su u teoriji i empirijski verifikovane. Ne treba biti preterano obrazovan u oblasti prava i ekonomije, pa shvatiti da je uređena, pravna i apartokratska država bazirana na principima transparentnosti i kontrole vlasti od strane javnosti i slobodnih medija najbolje postojeće rešenje. To je evidentno svakom obrazovanom građaninu. Sa druge strane, nisam imao nikakvog poverenja u bivšeg Dačićevog ministra, koji je najentuzijastičnije govorio o Aleksandru Vučiću i zastupao neke ideje koje su ekonomski previše radikalno desno za moj ukus (nemaš za lekove, prodaj stan, oni koji se bore protiv neustavnog smanjenja penzija čine štetu našoj deci i slično, sve što je bilo potrebno da ga po principu ,,veći katolik od pape" preporuči za ministarsku fotelju). Naravno, u međuvremenu je Radulović, kao i gotovo svi magovi domaćeg politikanstva, promenio dres i otišao u opoziciju, a tu je shvatio da njegove ekstremne ekonomske ideje neće imati prolaz kod šireg auditorijuma, pa ih je zamenio spiskom lepih želja za Deda Mraza. Ipak, ponešto od kvalitetnih ideja je deklarativno opstalo u programu Pokreta, tako da sam pre donošenja suda o njemu rešio da im dam neko vreme. Moja neimpresioniranost DJB se možda može objasniti i time što se krećem u malo pismenijim krugovima dosta informisanih ljudi, tako da sam relativno brzo čuo previše glasina o funkcionisanju DJB, koje mi se ni najmanje nisu dopale, mada me je daleko više zabrinula analitička dekonstrukcija Radulovića od strane nekolicine prijatelja.

Moje interesovanje za DJB javilo se onim što smatram autodestruktivnim i šarlatanskim politikanstvom Pokreta. Ovi predsednički izbori su po svemu sudeći presudni za Srbiju. Lična diktatura Aleksandra Vučića koja bi trajala još pet godina imala bi nesagledive posledice po državu, njene institucije i građane. Kandidatura Saše Jankovića značila je da će građanska Srbija imati za koga da glasa. Posle deset godina borbe protiv svih vlasti koje su tlačile prava građana sa funkcije zaštitnika građana i ogromnog autoriteta koji je tu stekao, postalo je jasno da će Janković biti najozbiljniji kandidat opozicije i naša najbolja nada da srušimo ovu kriminalnu vlast. Ogromna podrška prave i nezavisne intelektualne elite, kao i lakoća sa kojom je Janković skupio potpise, ovo je dokazala. Kandidatura Vuka Jeremića, prema kom lično ne gajim simpatije, opet je udahnula nadu jer gospodin Jeremić izvesno jeste i istinski opozicioni i snažni kandidat. Postalo je očigledno da je moguće otići u drugi krug, u kom pad Aleksandra Vučića postaje moguć. Jeremić i Janković dogovaraju džentlmenski pakt o nenapadanju i obećavaju međusobnu podršku kandidatu koji prođe u drugi krug. Atmosfera je sjajna. I onda se pojavljuje DJB.

Na osnovu fantomskih i nikada objavljenih istraživanja, u suprotnosti sa načelom transparentnosti, DJB tvrdi da je za drugi krug neophodan samo jedan opozicioni kandidat, jer više kandidata vodi do pobede Vučića u prvom krugu (ovo se ponavlja neprekidno, što je i iritantno i defetistički, te zbilja demotiviše glasače). DJB takođe stavlja ultimatum pred Jankovića i Jeremića: dogovorite se ili i mi izbacujemo kandidata.(Čaršija priča, a sklon sam da joj poverujem, da je Radulović, umesto podrške, nudio JiJ mesta potpredsednika DJB. ) Na pitanje kako dva kandidata koja ciljaju na različito glasačko telo, ono koje je građansko i ono koje je nacionalno, izvode manje ljudi nego jedan, za koga pozamašni deo iz suprotnog glasačkog korpusa ne bi glasao, niko ne odgovara. Na pitanje zašto je dva kandidata loše, a tri dobro, opet nema odgovora. Nema ga jer je logika DJB samoporažavajuća. Pritom DJB zanemaruje izvesne kandidature Obradovića i Šešelja, tretirajući ih kao nepostojeće. Na pitanja o metodologoji istraživanja takođe nema odgovora. O ovome sam napisao znatno opširan post na stranici DJB, koji je, kao i svi besprekorno i do sitnice argumentovani, ostao bez odgovora, iako su stranica, a i poslanici Pokreta, neretko aktivno odgovarali na daleko trivijalnije komentare sa dvadeset puta manje lajkova. Postalo je ubrzo jasno da DJB nema nikakvih argumenata, što je intelektualnoj javnosti prosto značilo da DJB ne zanima ono što je politički ispravno, nego ono što je politički isplativo. Jednom kada se stvari sagledaju pod svetlom te pretpostavke, sve ima smisla. DJB se uplašio toga što će Saša Janković i Vuk Jeremić u slučaju poraza na predsedničkim izborima izvesno napraviti političke partije. Em bi one bila alternativa ciljnoj glasačkoj grupi Dosta je bilo, em bi vrlo verovatno istisle Dosta je bilo kao najdominantniju snagu opozicije. Sebično radeći u svom interesu, DJB pravi maskaradu: postavlja uslov za koji zna da se neće ostvariti da bi dobio politički izgovor da uradi ono sto ionako želi - da izbaci svog kandidata. Tu treba dodati i element bolesnog rivalstva sa DS, koja je odmah bezuslovno podržala Jankovića (nadajući se da će se oprati preko njega). Dobro, nekom volšebnom logikom smo došli do toga da dva kandidata ne valjaju, da je jedan bolji od dva, a tri od dva. Ignorisaću svu problematiku koja ovde postoji jer bi ona mogla da bude predmet zasebnog eseja. Uglavnom, ovakvo najblaže rečeno politički ekscentrično ponašanje me je navelo da počnem da pratim DJB intenzivnije kroz njihove tekstove i poslanike po društvenim mrežama. O takvom ponašanju bi se moglo reći tek da je koštalo DJB tri poslanika, jednog akademika, jednog istaknutog člana i brda glasača, što će se nesmunjivo pokazati i na dolazećim izborima. No, šta sam zapazio?

Ako postoji jedna reč koja opisuje DJB, to je licemerje. DJB je suštinski protiv svih vrednosti koje zagovara deklarativno. Zagovara se transparentnost, a krije se Statut i ne nude se javnosti na uvid istraživanja koja se pritom sa apsolutnom ubeđenošću koriste kao dokaz (i po kojima DJB ima hipernadrealnih 15 procenata glasova). Daju se obećanja koja se krše. Zagovara se sloboda izražavanja i kritikuje Vučićeva cenzura, a javna poslovna politika DJB je da se na njihovoj stranici brišu svi komentari koji iole kritički govore o Pokretu jer su navodno botovski.

Zagovara se debata, a sprovodi jednoumlje, arbitrarno vređanje ljudi i cenzura. Proziva se Vučić što ne izlazi na debatu, a poslanici DJB nisu u stanju da argumentovano odgovore klincu od 22 godine. Zagovara se politička sloboda, a članovima se zabranjuje da daju podršku kandidatu kog odaberu i izbacuju se iz Pokreta. Zagovara se sistem i demokratija, a o svemu u Pokretu odlučuje nekoliko ljudi bliskih vođi (što su potvrdili i poslanici koji su napustili Pokret). Govori se protiv autoritarnosti, a ona je u praksi uočljiva. Govori se o poštovanju građana i vršenju vlasti u javnom interesu, a generalni sekretar Pokreta se na Tviteru ponaša kao razmažena tinejdžerka koja blokira i pljuje ljude ni zbog čega. Govori se o javnoj službi, a malo moći koje su visoki članovi Pokreta dobili ulaskom u Parlament opilo ih je kao da su izabrani za rimske careve. Gospoda iz DJB je zaboravila da su mandate dobili od građana i da građani mogu da im ih uzmu. Zaboravili su da njihovo glasačko telo nije ni bezubo, ni ucenjeno, već se okupilo oko ideja, koje su sada, ako ih je ikada i bilo, nestale. Proklamuje se na sva zvona da opozicija ne sme da se pljuje između sebe, a DJB svakim postom podbada ostale opozicione opcije, koje se ne osvrću na njega, kao na šugavo pseto. Govori se o maestralnoj strategiji za pobedu, a onda se nastupa sa kolosasnom dozom diletantizma.

Zaključak ovog posta je da je DJB opozicioni impotentni pandan SNS. SNS wannabe. Kalif umesto kalifa. Od paralele između ,,ne misliš kao mi, izdajnik/bot", preko centralizovane kontrole ,,pokret/stranka, to sam ja", pa sve do raskoraka između programa i prakse, DJB je identičan SNS. Plašim se da pomislim šta bi ljudi koji brišu komentare na mreži uradili da dobiju stvarnu vlast. Na sreću, to se neće desiti. DJB je izvršio politički suicid i prvi parlamentarni izbori će biti dijagnoza toga. Nakon njih, DJB će ispariti kao još jedno snoviđenje opozicije i ustupiti mesto nekome nekompromitovanom i novom. Možda tada ekipa koja je sada utripovala da drži ključeve univerzuma u svojim rukama shvati da građani, koji su ih proročki upozoravali Vukom Draškovićem, nisu botovi. A možda im, kao do sada, za sve bude kriv neko drugi, dok su oni jedini ispravni u svom mentalitetu političke sekte.