Rusofil u Rusiji (Deo treći)
Autor: Vera Vujičić
Po vizu sam krenula potpuno bezbrižno, uverena da problema više ne može biti.
Stigla sam u dogovoreno vreme. Poznata prostorija, poznata lica. Moj pasoš sa ruskom vizom me je čekao u ruci uzdržane Ruskinje. Sada, malo opuštenija i govorljivija, predade mi dokument.
Dobili ste vizu na tri nedelje - reče, gledajući u pasoš, otvoren na stranici gde je bila zalepljena viza, u vidu malog parčeta hartije. Odmah sam videla i sama da mi je vreme ulaska limitirano na ovaj kratak period. To mi je bilo sasvim okej, ionako sam nameravala da što pre otputujem.
Znači, ja sa ovom vizom mogu na uđem u Rusiju, od danas, pa naredne tri nedelje?
Da, važi tri nedelje.
Uz rizik da ispadnem jako glupa, ipak upitah:
Dakle, po isteku tri nedelje, više ne mogu da uđem?
Tačno.
Hvala i doviđenja!
Okrenuh se ka izlazu, ali Ruskinja me upita:
Vidim da ste rođeni u Beogradu, zašto nemate srpski pasoš?
Pa, nemam, odavno je istekao, jugoslovenski, a posle nisam ni vadila drugi, nije mi trebao.
Sada bi vam trebao. Sa srpskim pasošem vam ne treba viza i ne biste morali ništa da platite.
Šta da radim, na putovanje sam se rešila iznenada, rekoh već, što pre treba da krenem, a naš konzulat je u Vašingronu, trebalo bi puno vremena…
E, pa… - reče Ruskinja, osmehnuvši se kao Mona Liza.
Ja sam to protumačila kao: E, pa tako ti i treba, kad hoćeš da budeš Amerikanka!
Bilo kako bilo, odoh kući veselo i bezbrižno, razmišljajući o koferima i pakovanju.
Kroz par dana, sa velikim uzbuđenjem sam sletela u Moskvu. Na aerodromu me je sačekao sin prijateljičine prijateljice, mladi Rus, Edvard. To dete, od dvadesetak godina, je nešto najsvetlije, najbolje i najlepše od svega što mi se desilo u Rusiji.
Da sve neprijatnosti, koje su se dogodile u vezi sa mojim putovanjem, od početka do kraja, stavim na jedan tas, on bi na drugom tasu prevagnuo. Tolika je njegova plemenitost, požrtvovanost i kavaljerstvo. Njegova dobrota je poništila svaki trun neprijatnosti koje sam doživela. Bez njega, bukvalno ne znam šta bih radila. Uvek je bio tu da reši svaki mali i veliki problem. Posebno, jako veliki, naizgled, nerešiv.
Na pamet mi nije padalo da bih mogla da imam bilo kakav problem pri izlasku iz Rusije!
Ipak, desilo se i to.
Moj avion za povratak iz Rusije je kretao jako rano izjutra. Trebalo je da budem na aerodromu pre 4h. Aerodrom Domodedovo je poprilično udaljen od centra Moskve, pa je dogovor bio da Edvard i njegov drug dođu po mene u 2:30h.
Moja divna prijateljica mi je ispeglala košulju za put, čak mi je napravilai sendviče, jer – zna se kako Srbi putuju! Smejale smo se, brisale suze zbog rastanka, popile po jednu votku za srećan put, čekajući moje vozače.
Radovala sam se što idem kući, ali bilo mi je žao što odlazim. Uvek ono isto – eh, da imam još 2-3 dana…
Začudo, bilo je dosta kola na ulicama, iako je bilo rano jutro. Na moj užas, posle dvadesetak minuta vožnje, shvatila sam da sam zaboravila telefon, ostao u kuhinji, da se još malo dopuni.
Nalevo krug, nazad po telefon! Ali, bez nervoze, Edvard i drugar me ubeđuju da nema problema, ionako smo dosta ranije krenuli. Ne bih da paničim, ipak shvatam da smo u startu izgubili četrdeset minuta. No, nastavljamo da se smejemo i šalimo. Pričamo o životu mladih u Rusiji, o muzici i ponovo se čudim što Rusi nisu čuli za ruski gypsy-punk rock bend, Gogol Bordelo.
Ubrzo stižemo nazad. Edvard trči po moj telefon, a usput je doneo i sendviče, koje sam takođe u žurbi zaboravila.
Brzom i riskantnom vožnjom, kao na filmu, stigli smo na aerodrom, samo malo kasnije, od planiranog vremena. Drugar ostaje napolju u kolima, a Edvard trči sa mnom, kao moj vodič, nosač, prevodilac, telohranitelj, asistent, guru, a ispostavilo se, i kao privatni anđeo.
Nikog drugog, sem mog muža i moje ćerke, ne znam ko bi sa toliko žara zalegao, trčao, trudio se i uradio sve moguće za mene, pa čak i bukvalno, nemoguće. To ni ja za sebe ne bih uradila, odustala bih!
Edvard je pokazao svoje divno lice, čim smo stigli do Lufthansinog pulta. Predala sam pasoš i kartu službenici, koja je posle par trenutaka strogo uzviknula:
Zašto ste ostali duže, sad ne možete da izađete iz Rusije!
Nisam shvatila šta govori, ipak uzvratih hladno:
Onda ću da ostanem ovde.
Vratila mi je pasoš i kartu i okrenula se.
Šta sad da radim?
Ne znam.
Koga da pitam?
Obaveštenja.
Gde je to?
Samo je slegla ramenima, nezainteresovano.
Setih se konzulata i agencije za vizu.
Osvrhuh se oko sebe, aerodrom je ogroman i ceo terminal je jedna velika hala, po mom mišljenju, dezorganizovana.
Srećom, Edvard, koji mi je kupovao vodu, se vratio i tu počinje trka sa vremenom. Moj avion treba da poleti kroz malo više od jednog sata. Premalo vremena za dodatne manevre. A ni ne znamo gde da idemo, niti šta da radimo. Trčimo k'o sprinteri kroz gužvu, Edvard kavaljerski vuče i moj kofer, i torbu, neće ni da čuje da ja u tome učestvujem.
Nađosmo pult sa obaveštenjima! Konačno sam saznala šta nije u redu, zašto ne mogu da otputujem. Moja viza je istekla! Zapanjeno gledam, ne mogu da shvatim, kako je istekla, o čemu je reč! Saznajem da ruska viza znači nešto drugo, to je ujedno i boravak. Trebalo je da otputujem par sati ranije, jer je u ponoć istekao poslednji, dvadeset prvi dan, moje vize.
Nemam vremena da se čudim, koncentrisana sam na površne, neprecizne instrukcije. Da Edvard nije bio pored mene, mogla bih da se slikam.
Rečeno nam je da najpre nađemo formular. Gde? Tamo negde, niko ne zna tačno gde. Trčimo, Edi napred, osvrće se i viče: Brže, brže!
Konačno, nađosmo formular, upisujem podatke, pola ne razumem, ruke mi drhte, kao da sve to sanjam…
Šta sad dalje? U banku, da uplatimo 3000 rubalja. Gde je banka? Ja nemam toliko novca u rubljama, imam dolare i kreditnu karticu. Edvard trči napolje, na parking, da traži rublje od druga, vreme prolazi… Nađosmo banku, sve to ide sporo…
Gledam na sat i pitam se, čemu žurba. Tačno da sad imamo sve formalnosti završene, znam da ne bih mogla da otputujem. Čim sat na kompjuterskom sistemu terminala pokaže da je i za minut manje od jednog sata do poletanja aviona, gotovo je! Prtljag ne može da se preda, kompjuter ne dozvoljava. Ipak, trčimo dalje.
Poenta je da sa svim prikupljenim potvrdama stignemo do konzula, koji će da mi odobri produženje vize za jedan dan, tako da mogu da izađem iz Rusije.
Konzul? Kakav konzul, ništa ne shvatam.
Slaba vajda, mislim ja. Edička juri, za medalju, ja za njim. Gde je konzul? Ne znam. Tamo je. Trči tamo. Nije tamo. Gde je? Idite tamo, pa tamo…
Mnoga mesta smo probali, na kraju, kažu da smo na pravom mestu. Ja čisto sumnjam, jer to nije ni kancelarija, ni pult, ništa, samo neki prazan prostor, neki prolaz. Ipak čekamo, sad će neko da dođe. Dolazi momak, uzima papire i pasoš, kaže da će se vratiti za 15-20 minuta.
Edvard nervozan, napet, ali mi se osmehuje. Ja mislim kako sam umorna, a htela bih i kafu.
Ura, stiže moj pasoš, overen! Konzul me pustio da idem kući! Ura, za konzula, mora da je divan čovek.
Ja bih sve pobila, da me zovu u cik zore!
Na moje iznenađenje, ono što nigde ne može, na ovom aerodromu može. Kompjuter, naravno, neće da prihvati moj kofer, kasno je. Ali, na mala vrata, ručno odnose moj kofer liftom, do aviona. Kakva milost, iznenada! Kakvi divni ljudi, sve ih volim!
Hoću kući, dosta je svega bilo!
Edi me gura i viče: Trči, žuri, brzo, brzo, piši, javi se, srećan put!
Gledam ga tri sekunde, a trebalo bi mi tri sata da mu kažem koliko je divan, koliko ga poštujem i obožavam. Gotovo zaplakah, od umora, stresa i svih emocija:
Ti si moj najbolji prijatelj, Edi! Imam puno toga da ti kažem!
Utrčah u avion u poslednjem momentu. Izvadih ajped i napisah: Dragi Edi…
Pisala sam do Frankfurta.
