Svetolik Ranković - Gorski car
Autor: Anica Vučković
Iako jedan od najvažnijih predstavnika realizma u srpskoj književnosti, Svetolik Ranković, ostao je nedovoljno poznat široj publici. Začetnik je psihološkog, modernog romana onakvog kakvog ga znamo danas, što svedoči o značaju njegovog obimom nevelikog dela. U srpsku književnost je uveo psihološku obradu likova čime je roman podigao na viši nivo. Za razliku od svojih slavnih prethodnika Glišića, Lazarevića i Veselinovića opisao je i drugu, tamnu stranu sela i seljaka. U srpsku prozu uneo pesimističko i tragično sagledavanje i doživljavanje života.
Njegovo najbolje delo Gorski car (1897) je roman o hajducima, ali ne kao u Hajduk Stanku. Kada je bio dečak Svetolik je gledao kako mu oca ubijaju hajduci, a majku i sestru ranjavaju. U vreme kada je Ranković pisao Gorskog cara odvijalo se suđenje hajducima Vojku Timotijeviću i Milanu Brkiću. Suđenje pratio novinar Pera Todorović. Od njega saznajemo izjavu načelnika policije : ,,Vlast je hvatala krivce i pokušavala da istrebi hajdučiju, ali se jedna nevidljiva, krvava ruka pojavi uvek iz mraka da ih spase i od vlasti otrgne. I ta ruka je uspevala. Nešto pomoću novca i potkupa, a ponajviše pomoću ujdurma, lažnih svedoka i svakojakih zastrašivanja.” Kao što to često biva, jedna uzvišena i plemenita ideja postaje svoja suprotnost kada je u svoje ruke uzmu novac i moć.
Visok, lep, ponosan i pomalo divalj, Đurica se odvajao od ostalih seoskih momaka. Međutim, cela njegova porodica je obeležena ocem lopovom, kao da nije imala šanse da se bilo čime iskupi za to. Selo je to i pokazalo time što mu je o krstonošma, maltene, otet crkveni barjak iz ruku i dat odbornikovom sinu . Zla kob uvek spava sa jednim okom otvorenim. Vođa hajduka ča Vujo, očev stari prijatelj, mu namešta krađu, zatvor i bekstvo iz zatvora. Odbačen od sredine, Đurica već hoda tankom ivicom između dobra i zla. I evo ga! Ča Vuja je njegov spasitelj, njegov prijatelj, njegovo sklonište od ljudi. I onda, sve za ča Vuju… I zato što u njemu vidi prijatelja i zato što tek sada nema kud: robija ili hajdučija. Ova zanimljiva priča o hajducima istovremeno pokreće socijalne teme i temu formiranja ličnosti. Da li bi Đuričina sudbina bila ista da mu je selo oprostilo što je iz ,,nake kuće” ? Šta je presudno da jedna mlada, temperamentna, osetljiva ličnost odabere stranu?
,,Đurica je opažao ovo opšte neraspoloženje prema sebi, pa se i navikao snositi one značajne i podrugljive poglede seoske mladeži, koji se njega ticahu. On se staraše da ne pokaže samo kako mu to teško pada, a već sa svoje strane davno je resetio račune sa društvom. Ugušio je u sebi i najtananiju žudnju za društvom i njegovim životom. Samo jedno nije mogao ugušiti. Ali, tu bi se već morao boriti protiv prirode i sebe sama. Žudio je za lepim ženskim svetom. Još za ovo vreme, pod uticajem kakvih lepih očiju, on se mogao izmeniti, mogao je postati drugi čovek. Ali, takve ga oči ne pogledaše.“
Roman razmatra i pitanje zašto čovek odlazi u hajduke? Kako jedan mladić koji bi mogao biti miran i pošten čovek, postaje hajduk i ubica? Ideja hajdučije, zapravo, onoga što ona jeste u tom trenutku, posmatra se očima Đurice koji se upisuje među najveće likove srpske književnosti. Roman jeste prvenstveno njegova individualna istorija , ali preko nje i slika hajdučije. Prvi put u srpskoj književnosti je negativna ličnost junak romana. Mada, on nikada nije potpuno i suštinski negativan lik. ,,Dođe mu da udari sebe u glavu , pa bi hteo i u grudi, a hteo bi i da otkine parče svog tela da bi takvim bolom ugušio onaj stid od sebe sama…” Vi se iz stranice u stranicu brinete za njega, radujete se njegovoj zaljubljenosti, navijate da njegova dobra strana pobedi, navijate za njegov život. Duboko u sebi on nosi istančan osećaj za (ne)pravdu. Posle prvog ubistva oseća grižu savesti, ali učestali prizori zločina i zveket novca sve više ubijaju ono ljudsko u njemu. Njegovo odmetništvo od sveta duboko je motivisano tim istim svetom.
Bez obzira na slabosti koje istoričari književnosti pripisuju ovom romanu, on zaslužuje svu pažnju modernog čitaoca. Gorski car nije samo priča o propasti i izvitoperenju jedne velike ideje. To je večna priča o borbi dobra i zla koja se odvija u najskrovitijim odajama ljudske duše, ispričana kroz likove i događaje koji su duboko realni i koji ostaju u sećanju.
