Atina
Autor:Zoran Plećević
U Atini sam bio više puta. Zapravo, bio sam samo tri puta ali čim je nešto više od dva puta može sasvim slobodno da se kaže, više puta. Akropolj nisam video nijednom, nije se imalo kad.
Prvi put sam u Atinu stigao sa jednog ostrva, ne mogu reći kojeg, nije lepo. Pilo se mnogo i još koješta se radilo na tom ostrvu. Proterali su nas, i evo nas u Atini, a mene je mučio čir. To se događa od, redovnog i lepo uređenog života. Svaki put kada sam tako živeo meni je radio čir.
Ležao sam u jednom sobičku sa navučenim roletnama, bez ikakvog saznanja o veličini Atine, o njenim kvartovima, o milionima ljudi koji su tu živeli i milionima koji su kroz nju prolazili. Znao sam da je velika, ali koliko, to nisam mogao ni da pretpostavim. Spavao sam na zadnjem sedištu stare tojote i probudili su me tek pred zgradom gde smo trebali da se smestimo.
Drugog puta se uopšte ne sećam, ali verujem ljudima koji mi o tome pričaju, nema razloga da me lažu.
Koliko je Atina velika uveriću se sopstvenim nogama kada sam treći i poslednji put bio u njoj. Vraćao sam se autostopom sa letovanja iz Nafliona i do Atine su me dovezli neki momci koji su najverovatnije ukrali kola ili napravili neki drugi prestup, u svakom slučaju su od nekog bežali. Vozili su baš onako da je potpuno prikladno reći, kao da im je đavo za petama. Vikali su; ela, ela, osvrtali se i ponavljali, ela, ela.
Okretao sam se i ja, ali nisam mogao da vidim razlog za takvu jurnjavu. Na podu, među nogama sam imao plastičnu flašu sa vodom i dok smo preticali jednu kilometarsku kolonu na mestu gde to nije bilo dozvoljeno, osetio sam da su mi noge mokre. Toliko sam je stegao dok je trajalo preticanje, svu sam je izlomio. U drugoj prilici, to jest, neprilici sam iskrivio šipku na rancu.
Nekako smo stigli u Atinu koju sam zamišljao, onako, kao sa razglednica. Već se hvatao prvi mrak i ja srećan što sam ostao živ i u jednom komadu, bacim polomljenu flašu sa vodom u kantu, ranac veselo bacim na leđa. Osetim da su mi usta suva i da mi jezik udara, kao u dve čamove daske, osvrnem se na sve strane, pronađem kiosk i kupim pivo, za sve pare.
Popijem jednu konzervu, dođem malo sebi i tek tada obratim pažnju gde sam. Oko mene su bili magacini i skladišta koja su čuvali dobermani ili rotvajleri. Skakali su po ogradama dok sam prolazio upućen prema svetlima koja su tek počela da se pale.
Prvog čoveka sam sreo posle podužeg pešačenja i zamolio sam ga da mi pokaže kojim putem da stignem do železničke stanice. Priznajem, pitanje je bilo postavljeno i rukama i nogama, najmanje sam koristio reči.
Okrenuo se i počeo da pokazuje rukom; pravo, pa desno, opet pravo, zatim levo, i onda samo pravo. Kada je završio, okrenuo se prema meni i upitno me pogledao. Da bih bio siguran, sve sam ponovio. Stao sam, okrenut kao on, ispružio ruku i počeo. Pokazivao, otvarao i zatvarao šaku, menjao smer i govorio; pravo, pa desno, opet pravo, zatim levo i samo pravo? Klimnuo je glavom i rekao ; ne. Iznenadio sam se, ali sam sve opet ponovio... sve po redu. On je klimnuo glavom i na kraju uz smešak rekao; ne.
Znao sam ja da na grčkom ne znači da, ali, možda od sumanute vožnje, možda od piva koje mi je bilo teško za nošenje pa sam morao da ga popijem, to mi nikako nije dopiralo do glave. Mislio sam da ne možemo da se sporazumemo, da je jezička barijera prevelika. Pozdravio sam se sa finim gospodinom koji se smeškao i nastavio nasumice kroz Atinu i na železničku stanicu stigao pred zoru.
Ko zna pored kakvih lepota sam prošao ne primećujući ih. Turiste nisam razlikovao od domaćih, nisam obraćao pažnju. Samo sam ponekad zastajao, da obnovim zalihe piva, ali sam kupovao u manjim količinama.
Bilo je kao da sam iz Šapca išao u Beograd preko Male Krsne i Lajkovca. Spoznao sam veličinu Atine na najgori mogući način.
Photo credit: J.Salmoral via Foter.com / CC BY-NC-ND
