ONA
Autor: Goran Stojičić
"Dvadeset godina… Dvadeset godina te čekam. Dve decenije se nisam okrenuo ni za jednom ženom na ulici, jer sam znao da to nisi ti. Mislio sam da je protraćeno više od sedam hiljada dana na glupe aktivnosti i život bez smisla. Sada znam da nije tako. Svaki od tih dana je bio uložen u tebe. U čekanje. U nešto što nisam znao da postoji. U tvoju lepotu, pamet, svaku izgovorenu reč koju si mi uputila. U dubinu tvojih očiju. Tvoje asimetrične šiške. U najglatkiju kožu ikada rođenu, poligon grešnih misli pod mojim neprekidnim dodirima. U život koji tek sada živim. Ljubavi moja, jedva dočekana."
"Mili moj..."
"Koliko sam puta rekao sebi da ću te sresti. Samo jedanput manje sam pomislio da je to nemoguće. Stupila si najednom u kadar mog tužnog ljubavnog filma i pretvorila ga u mjuzikl. Sada pevam, igram i plačem. Od sreće. Ljubavi moja jedva dočekana."
"Teško da išta mogu da ti kažem. Ćutim i uživam."
"I ne treba ništa da kažeš. Samo postoj i budi ovde. Vidiš ovaj stan? Svi su me pitali zašto nisam kupio manji. I zašto je morao da bude u elitnom delu grada i tako skupo plaćen. Zato što sam znao da ćeš mi jednog dana doći. Da popuniš svaki višak prostora. Pitali su me i zašto toliko radim kada gotovo ništa ne trošim. Zato što sam znao da ćeš se jednog dana pojaviti, da ćemo putovati, ljubiti na mestima za koja nismo znali ni da postoje i da na svakom kontinentu ostavimo naše tragove. Još su me pitali i kako sa tolikim novcem nemam nijedan porok. Ja sam se samo smejao i nadao ti se. Poroku moj. Ljubavi moja jedva dočekana."
"Mislila sam da je sve ovo nemoguće."
"Mislio sam i ja, naravno. Iz godine u godinu sam sve više sumnjao da će ovi trenuci doći. Ponekad sam se pobojavao da ću ostariti sam. Brzo bi me to prolazilo i ponovo bih te video u mislima, kao neko uzvišeno biće, bez lika i tela. Ono koje traži mene i koje tražim ja. Znao sam da si ti čim sam te ugledao. Do tada su me ismevali. Svi. Sada mi zavide. I neka ih. Imaju i zbog čega. Nemam vremena da se bavim njima. Sve moje vreme i ostatak života pripadaju tebi. Ljubavi moja jedva dočekana."
"A tek naše vođenje ljubavi!"
"Za to ne postoje reči. Treba izmisliti nove. Čitave rečenice koje će biti razumljive samo nama. Zašto bi se uopšte trudili da bilo šta od toga pretočimo u govor. Kada se dodirnemo i izmešamo sokove. Kada sam na tebi, kada si na meni. Kada su ruke zaposlene, nosevi kada udaraju u obraze, uši se gužvaju na jastucima, butine kada se ljube, mirisi mešaju. Kada stojiš nagnuta nad stolom, stomakom naslonjena na ugovore koje sam doneo sa posla i koje pupkom overavaš na onom mestu na kome ću sutra staviti pečat. Ja ću se u kancelariji blago nasmejati, a poslovni partneri neće imati pojma o čemu se radi."
"Bilo kad. Pre nego što zaspimo. Odmah nakon što se probudimo. U bilo kojoj prostoriji. Samo da je prostrana. Našoj požudi nisu dovoljni ni hektari. Ni nebo nije dovoljno za naše letove do beskraja. Za putovanje kroz vreme. U budućnost. Bez ikakve prošlosti. Ne zanima nas. I znaš šta... mi možemo da vodimo ljubav i bez dodira. Dovoljno je da se gledamo. Naše šesto čulo. Ljubavi moja jedva dočekana."
"Lud si! I divan skroz. Lezi na leđa i zatvori oči."
Ležao je na leđima još neko vreme, sve ubrzanije dišući do glasnog i dugačkog „Ah!” Ostao je tako potpuno utonjen. Iz kutije sa natkasne je vadio ubruse i brisao se, ustao, otišao do kupatila, bacio sve u šolju i pustio vodu. Oprao je ruke, vratio se u sobu i zapalio cigaretu. Pušio je, ležao i gledao u plafon, sa pepeljarom na stomaku. U malom jednosobnom iznajmljenom stanu, u najružnijem delu grada, za koji gazdi duguje tri kirije. Bez posla, gladan, sa praznim frižiderom i malim parčetom hleba, tvrdim kao kamen. Zasitiće se cigaretama, zaspati, a sutra već nešto smisliti. Možda neka nova pozajmica? Nije ni važno. Sutra je sutra. Noćas je bio srećan, zaljubljen i imao je sve. Noćas mu je došla. Ona. Jedva dočekana.