Dramoseranje kao način života
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Srbi uvek misle da je u pravu onaj koji najviše drami.
Ne znam da li je to isključivo srpska osobina, rekla bih da nije, ali da smo velemajstori u dramljenju, jesmo. Pitam se samo, jesmo li dramoseri po rođenju ili po vokaciji? Ili više nemamo nikakav život, pa moramo da dramimo?
Da li društvena zbivanja utiču na pojedince, ili se u svakom od nas krije dramoser koji jedva čeka svojih pet minuta drame?
Da li dramljenjem i dramoseranjem dokazujemo da smo u pravu?
Da li volimo da o svojim životima razmišljamo kao o drami?
Posvađaš se sa momkom, mužem, ženom, prijateljem, detetom, roditeljem – drama! Jer, kakva bi to svađa bila, ako je ne dovedeš do dramskih razmera?
Frka na poslu – drama! Nemaš posao? Drama! Imaš posao, ali ćeš možda ostati posla bez – drama! Uvek sa nađe neki, više nego dobar razlog za kuknjavu. Uvek postoji u našim životima bilo šta što je tragično i neutešno.
Svuda i na svakom ćošku sačekuju dežurni dramoseri. I sve ih je više. Od svake životne situacije prave dramu, da bi onda mogli da seru li seru. I tako i najbezazleniji događaji postaju intergalaktičke katastrofe.
Pitam se, ko još može da odoli drami? I ko više drami – političari, pisci, novinari, obični građani?
Država nam vodi politiku dramljenja, novinari plasiraju dramatične vesti, svaka sa tendencijom da preraste u tragediju, pisci čak i najobičnija pitanja života i smrti dramatizuju i do neslućenih razmera. Nema veze što se nije dogodilo – odlično zvuči, dramatično. A mi, obični? I mi dramu za trku imamo! Evo, život nam je teška drama, a mi smo preuzeli sve uloge tragičara! Ljubavna drama, intimna drama, društvena drama, poslovna drama, rodoljubiva drama, rečju – drama života u kojoj se mešaju, međusobno sukobljavaju i smrću poravnavaju visoki ideali, naše želje, u kojoj pate i duša i telo.
Ako drame nema, treba je izmisliti. Mora da bude drame, čak i kad je nema. Ako se drama ne dešava, to nikog ne sprečava da objavi da ona ipak postoji.
Sve mora da bude dramatično, šokantno, senzacionalno, tragično.
I šta normalan čovek može, posle svega, da zaključi? Jesmo li postali ovisnici o drami? O čemu se radi?
Da znate, dramoser – jezivo zvuči. Što ste, bre, toliki dramoseri?
Nego, prestanite da dramite i odrastite već jednom! Ili bar unesite nekoliko nijansi komedije u svu tu dramu. Ako ništa, biće nam svima malkice zabavnije i lakše.
