Pokvaren zub
Autor: Zoran Plećević
Deca su kao bez glave bežala sa ulice, majke su vikale i mahale rukama i nogama sa prozora i kapija upozoravajući ih na opasnost koja je nailazila. Visili su po ogradama oni koji nisu mogli da se dočepaju najbliže kapije gledajući malo početak uličice odakle je velikom brzinom nadirao oblak prašine, a onda drugu stranu, gde se lopta lenjo kotrljala niz blagu kosinu.
Sa druge strane, uz onaj oblak prašine nadirao je crveni ford. Prošišao pored njih, jednog mršavka samo što nije oduvao sa ograde. Sasvim slučajno promašio loptu, odmah se sakrio iza oblaka prašine koji je išao i iza i ispred njega i malo kasnije se začuo tresak.
Na raskrsnici nije ni prikočio i tada je svom silinom udario u nebo plavu škodu. Da klinci koji su visili na ogradi nisu gledali u loptu videli bi kako su oba automobila poskočila u trenutku sudara.
„Zar tako brzo našom malom ulicom?“, pitao se jedan dedica pritiskajući unuka uz noge.
Vozači poizlaziše iz kola.
„Šta radiš, čoveče?“, pitao je vozač nebo plave škode, matorac duge sede brade.
Vozač crvenog forda, mladi, doterani momak je mudro ćutao. Nije mu ni na pamet padalo da odgovori na pitanje. Jedna trunčica je pala na njegove besprekorno izglancane cipele, izvadi krpicu iz džepa, saže se i brižljivo ih obrisa. Kada se ispravio prodrmao je revere na jakni i pogled mu je odmah odlutao negde u daljinu i ni na kraj pameti mu nije bilo da ulazi u raspravu sa vozačem nebo plave škode.
„Imao sam prednost“, nastavljao je sedobradi matorac očekujući bilo kakvu reakciju od vozača crvenog forda.
Ovaj nije reagovao, nije ga ni gledao. Svu svoju pažnju je usmerio na drugi sprat obližnje zgrade odakle je jedna plavuša pažljivo posmatrala šta se događa na ulici.
„Vidiš li šta si uradio?“
Dok je vozač crvenog forda mudro ćutao i bez ikakvog ustručavanja gledao prema balkonu na drugom spratu vozaču nebo plave škode samo što nije pošla pena na usta. Okretao se oko sebe i obilazio oko kola.
„Imao sam prednost“, obraćao se i njemu i ljudima koji su nailazili privučeni bukom.
Pomerio je branik pokušavajući da ga namesti i on mu ostade u ruci. Gurao ga je nazad, ali mu nije išlo, iznerviran baci ga i on zazveča po asfaltu.
„Zvaću policiju“, reče onako iznerviran.
„Zovi“; mirno reče momak.
Plavuša se upravo sklonila sa balkona i sada mu je bilo strašno dosadno sa matorim bradonjom koji ga je nemilosrdno davio.
„Nego šta ću nego da zovem“, rekao je besno dok je, sada na kolenima opet pokušavao da namesti branik.
„Ne dirajte ništa dok ne dođe policija“; viknuo je neko iz gomile.
Već ih je bilo više od dvadeset, pojavljivali su se sa svih strana a najviše iz uske i kratke ulice koja je bila najbliža. Tiskali su se oko njih dvojice i slupanih automobila, gurali su se da bi prišli bliže i videli što bolje, sve, svojim očima. Da bi dotakli svojim rukama razlupani far ili neki drugi deo auta.
„Neka neko zove policiju“, rekao je vozač nebo plave škode i napokon odustao od nameštanja branika.
Neko je bio revnostan i već pozvao policiju, neko od stanara male, kratke i simpatične ulice. Oni se, gle čuda, ubrzo nađoše na licu mesta. Zbunjeni pomalo kao i obično, ali važni i odvažni u isto vreme, čak bi neki rekli, puni i prepuni sebe. Dovršavali su ceremonijalno čačkanje zuba posle obilnog i besplatnog ručka (ili doručka, sasvim svejedno za dalji tok priče) i da niko ne nasluti o čemu se radi, kao slučajno pitali:
„Šta je bilo?“
Ležerno se dogegao, naravno debeli i brkati policajac sa čačkalicom u uglu usana
„Udario me je“, rekao je vozač nebo plave škode.
„Ko?“, promućurno upita policajac.
„Crveni ford.“
„Kad?“, još promućurnije nastavlja sa neugodnim pitanjima debeli policajac.
„Malopre“, rekao je pun nade u povoljan ishod vozač nebo plave škode.
„Gde je on?“, još, još promućurnije nastavlja policajac.
„Evo, tu je“, izmače se i rukom pokaza na kola sedobradi starac.
„Ne mislim na kola, gde je vozač?“
Ubode sada posred srede (mada su mnogi od prisutnih bili ubeđeni da je četvrtak i mogli bi da se zakunu u to) debeli policajac. Oduzeo je dah kolegi koji ga je zadivljeno posmatrao tokom istrage i zaprepasti ne samo previše uzbuđenog i na pitanje nepripremljenog vozača nebo plave škode nego i sve ostale. Kraičkom oka pogleda kolegu koji se borio za dah i nemilice mu se divio. Zna se ko ovde postavlja pitanja, zna se ko ovde postavlja pametna pitanja i kao posledica svega toga jedan prozor na drugom spratu (odmah do plavušinog balkona) je pukao sam od sebe koliko je zavideo debelom policajcu na promućurnosti.
Sedi starac se bezuspešno osvrtao, niko do sada, čak ni on nije primetio da je vozač crvenog forda nestao. Kola su stajala tu, ispod haube se još uvek pušilo ali vozača nije bilo ni od korova. Na kraju zbunjeno promuca:
„Sad je bio tu, ne znam kud se deo.“
„Ne znate gde je vozač ovog automobila ovde?“
„Ne znam.“
„Kakav ste to vi učesnik u saobraćaju?“
„Bio je tu malopre.“
„Da pribeležimo.“
Ko bi mogao da pretpostavi da on zna da čita i piše ili bar da ne posumnja da zna sva slova, ali on je tako samouvereno i brzo izvadio blokče da je u istom trenutku raspršio sve sumnje, naravno, ako ih je uopšte i bilo.
„Dakle, vozača ovog ovde crvenog forda nema?“
„Nema.“
„Da pribeležimo“, odmah je počeo. „Koliko je sati?“, pitao je i odmah sam odgovorio. „Samo što nije dvanaest. Dakle, nestao je sa lica mesta?“
„Nestao.“
Kada je pribeležio šta je nameravao, šta je služba zahtevala zadenuo je olovku za blokče. Setio se na trenutak da su ga neka dečurlija prošlog leta prozvala „Žica beležnica“ i kako još uvek oseća gorčinu zbog toga. Ali, zamišljeno je zavukao blokče za pojas uniforme, odmerio sedog starca jednim pažljivim detektivskim pogledom pa nastavio:
„Sad, ispričajte kako je bilo.“
„Ja sam krenuo na pijac...“
„Nisam te pitao kuda si krenuo nego kako je bilo, kako je došlo do saobraćajne nezgode?“
Kao nožem preseče njegovo izlaganje debeli policajac i sada zadovoljan svojim učinkom stavi ruke na leđa poče da kruži oko vozača nebo plave škode.
„Udario me je iznenada, vozio je jako brzo, nisam mogao da reagujem i da ga izbegnem“, rekao je, sada već prilično uzrujano.
„A ti?“
„Ja sam vozio polako i oprezno.“
„Ti, znači tvrdiš da je on kriv?“
„Očigledno je, imao sam prednost“, rekao je i kao da mu se vratilo malo samopouzdanja.
„To će stručnjaci da utvde.“
„Dolazio mi je sa desne strane.“
„Pa šta? Stručnjaci će reći svoje.“
„Gde su ti stručnjaci?“, pitao je nervozno vozač nebo plave škode, sada već sa znatno manje samopouzdanja nego malopre, kao da je sumnjao u te stručnjake.
Ništa mu nije odgovorio, a i šta bi mogao da mu odgovori na tako glupo pitanje. Opet je u rukama imao blokče i olovku, obilazio oko kola, okom premeravao, pažljivo zagledao i zapisivao.
„Gde su ti stručnjaci?“, još gluplje je nastavio sa pitanjima.
Sada ga je pogledao, premerio ga je od glave do pete ali ništa nije zapisao. Malo se izmače jer se ovaj suviše približio. Pažljivo ga gledajući desnom rukom je prelazio preko pendreka i pištolja i napipavši motorolu otkači je sa opasača.
„Doći će, vidiš li, ovo je motorola, ovde pritisnem i zovem stručnjake.
Naravno da je vozač nebo plave škode sumnjao i u motorolu i u stručnjake. Sumnjao je i u ovog debelog policajca i da nije učesnik u incidentu najradije bi bio na pijaci i kupovao papriku i boraniju. Policajac pritiska dugme, pomera se od bradatog matorca jer se opet previše približio, diže motorolu do usta i poče:
„Stevo, Pera ovde, pošalji mi Gorana, imam saobraćajku u Nušićevoj ulici.“
Motorola zastenja, podrignu jednom, učini joj se da to nije dovoljno, da nije ostavilo očekivani utisak pa podrignu još jednom, sve prisutne sa visine nekoliko puta odmeri od glave do pete pa tek onda progovori:
„Šaljem ti Gorana.“
„Eto, vidiš, stižu“, reče policajac, okači motorolu o opasač i dohvati se čačkalice.
U to uz buku u ulicu ulete motocikl i jedva se zaustavi ispred gomile. Dva momka su sa visoko podignutog sedišta zaprepašćeno gledala u okupljene ljude a onda vozač isturira mašinu i krenu da ih obiđe. Gomila se skupi da ih propusti ali, tada se debeli policajac okrenu brzinom munje, poteže iz pojasa palicu na kojoj je pisalo „stop“ i zaustavi ih.
„Stop, dokumenta, molim.“
„Dobro jutro“, rekoše motordžije.
„Dobar dan“, iskusni policajac pogleda na sat i zaključi da je već nekoliko minuta prošlo podne. „Prošlo je podne, ako je vama jutro neka vam bude, ali ja sam ustao rano, već sam dva puta ručao i meni je dobar dan.“
„Dobar dan“, predomisliše se motordžije.
„Tako vas volim, dokumenta molim.''
Vozač je jedva uspevao da održi ravnotežu, jednom rukom je držao suvozača a drugom tražio dokumenta. Nađe ih i pruži ih policajcu.
„Evo.“
„Al' bazdiš na alkohol, koliko si popio, brajkoviću, a?“
„Nisam ništa pio.“
„Je l'?“
„To mora da nisam ja, sigurno ste me zamenili sa nekim, mene uvek zamene sa nekim.“
„Je l' ti to meni?“
Momak koji je vozio motor je i dalje jedva uspevao da održi ravnotežu, prebacivao se sa noge na nogu, videlo se da je pijan i da jedva stoji. Pretila je opasnost da padne sa sve motorom i suvozačem zajedno. Pantalone su mu bile prljave kao da je danima popravljao motor i čim ga je popravio i seo da se provoza naleteo na Peru pandura.
„Pijan si, bazdiš na kilometar.“
„Znate li vi koliki je kilometar?“
„Je l ti to meni? Silazi sa tog motora bezobrazniče jedan, pijanduro jedna. Ovde se, bre deca igraju a ti pijan voziš motor. Silazi sa motora.“
„Ne mogu.“
„Je l', a što ne možeš?“
„'Oću da padnem i ovako jedva stojim.“
„Gde si pio, gde si se toliko napio?“
„Nemojte da vičete.“
„Pitam, gde si bio?“
„Nemojte da vičete, slušaju ljudi.“
„Gde si bio?!“, sada stvarno nije više vikao, urlao je na sav glas.
„Bili smo...“, pokušao je suvozač da kaže.
„Ne pitam tebe, on će da mi kaže gde je bio.''
Ulica je bila sve punija. Onako kratkoj i malenoj, a znatiželjnoj nije trebalo dugo da se krcata napuni. Znatiželjnici su stizali sa svih strana, iz svih pravaca. Postavljali su ista pitanja, raspitivali se o istim detaljima i svi su tipovali na crvenog forda kao krivca.
A on se odnekud opet pojavio i mirno kao da oko njega nema nikoga podigao haubu svog automobila i zagledao kolika je šteta. Hladnjak je bio probijen i para je šištala na sve strane. Vozač nebo plave škode ga spazi i obradova mu se kao rođenom.
„Evo ga, on je vozio, on me je udario.“
Motordžije su silazile sa motora, pridržavali jedan drugog i motor, uspeli su nekako da siđu a da ne padnu. Pandur Pera ih je posmatrao, bilo mu je smešno ali je morao da ostane ozbiljan a sada kada je začuo najnoviju vest, okrenu se i prodorno pogleda. Premesti čačkalicu u drugi ugao usta, sasvim tiho podrignu, obeća sebi da neće više jesti „Kod Jove“, zagladi brkove i odmerenim korakom priđe vozaču crvenog forda koji se i dalje ponašao kao da nikog oko njega nema.
„Vi ste vozač ovih kola?“
„Da, jesam.“
„Dajte mi dokumenta.“
„Izvolite dokumenta, gospodine.“
„Gde ste bili kada je patrola stigla?“, opet je pandur Pera upotrebio svu svoju promućurnost.
„Telefonirao sam, kod gospođice“, reče u istom tonu i pokaza balkon na drugom spratu odakle se smeškala plavuša od malopre.
Vozač crvenog forda ni pet prebijenih para nije davao na promućurnost Pere Pandura, mahnuo je plavuši na balkonu i ponašao se i dalje i odgovarao na pitanja kao da ga se cela stvar ne tiče i da mu svi zajedno idu na živce.
Okačena o opasač i skoro zaboravljena motorola je opet živnula, brundala je pozive koje su samo panduri razumeli. Pera joj se obradova, otkači je sa pojasa, dunu malo u nju i upita:
„Stevo, stiže li Goran?“
„Ne stiže, neće ni doći, sad sam mu javio da se vrati.“
„Kako, zašto?“
„Pero, slušaj šta ti govorim. Ne treba ti Goran, sad mi se javljao načelnik. Pusti ljude da idu kućama.''
„Kako, bre, sad da ih pustim?“
„Rekao načelnik. Naglasio je da vozač crvenog forda nije kriv, niko nije kriv.“
„Kako to može da bude da niko nije kriv? Neko mora.“
„Lepo, niko nije kriv.“
„Ali, ovde imam slupana kola, dogodio se incident.“
„Rekao načelnik da pustiš ljude kućama.“
„Ako je rekao načelnik, onda u redu. Znači, da ih pustim?“
„Već sam ti rekao, to je načelnikove mlade kumice brat od rođenog strica.“
„Aaa, sećam se, one male crnke što je imala saobraćajku prošlog meseca pa je načelnik intervenisao, sad razumem.“
Nije Pera ništa razmeo, držao je motorolu i gledao je kao da će ona da ga posavetuje šta će dalje da radi. Bez obzira na svoju pandursku pripadnost Pera je pocrveneo, kao bulka, kao kada je počinjao pandurski posao i prvi put video veliki grad i automobile u njemu. Međutim, nije bilo vremena za sećanja, morao je da deluje; uozbiljivši se do granice napetosti, okači motorolu o pojas, pređe jednim brzim pogledom preko učesnika incidenta i ostalih okupljenih, zateže uniformu, zagladi brkove, glasno ispljunu čačkalicu koja u visokom luku ode čak do motordžija koji su čekali da i oni dođu na red kod Pere pandura.
Crveni ford je stajao uspravno, zagledan negde u neku beskonačnu daljinu i pravio se i dalje da sa ovim slučajem nema nikakve veze i da ga ne zanima kao lanjski sneg.
Nebo plava škoda je ispratio let čačkalice i kada je po visokom luku i Perinom licu zaključio da se stvar uozbiljila počeo je da se premešta sa noge na nogu, nije mogao da podnese neizvesnost, a Peri je bez obzira na sve ipak trebalo vremena.
„Kada dolaze ti stručnjaci?“
„Neće ni doći.“
„Kako neće, zašto?“
„Nema potrebe.“
„Kako odjednom nema potrebe?“
Još jednom je zategao uniformu, zagladio već glatke brkove, prešao pogledom preko okupljenih građana, hteo je i da ispljune čačkalicu ali je primetio da je nema. I još jednom je, bez obzira na svoju, već pomenutu pandursku pripadnost pocrveneo.
„Zato što nema krivca“, skrušeno je rekao.
„Kako nema? On je krivac, ja sam imao prednost.“
„Nema krivca i tačka“, rekao je sada nimalo skrušeno.
„Dolazio mi je sa desne strane, išao sam polako i imao sam prednost, tako je očigledno.''
Od crvenila i skrušenosti na Perinom licu nije ostalo ni traga, znao je da priču treba što pre da završi i to mu je ulivalo samouverenje.
„Jeste, ali to su sve sporedne, sekundarne okolnosti, ti voziš sporiji auto. Trebao si i to da imaš u vidu, osim toga, brada ti je predugačka, sigurno ti smeta u vožnji.“
„Kakve to veze ima?“
„Kako nema, itekako ima, a sada osećam i da ti smrdi iz usta.“
„Imam kvaran zub, pa šta?“
„Sve su to primarne okolnosti, sve su to mogli biti uzročnici ovog saobraćajnog incidenta, koji ruku na srce i nije neki incident, a ko zna, kada bi se zagrebalo po površini možda tu ima još koječega.“
„Nema to nikakve veze.“
„Ima, ima.“
„Nema, on je krivac, dolazio je sa sporednog puta.“
„Šta si zapeo sa tim sporednim putem i desnom stranom, kao da si ti stručnjak. Da nisi ti nešto pio? Hajde ovamo da duvaš.“
„Ja? Ja da duvam? Pa očigledno je da ja nisam kriv, imao sam prednost, izleteo je kao furija iz sporedne ulice i udario me. Ima ovde svedoka koji to mogu da potvrde, a osim toga, godinama nisam okusio ni kap alkohola.“
„To ti kažeš, 'ajde, duvaj!“
Starac se okretao oko sebe pozivajući pogledom prisutne da mu pomognu ali, pomoći nije bilo na licima prisutnih, sve ih je iznenadila nastala situacija i svi su nemo gledali, niko se nije usuđivao ništa da kaže. Osokoljen razvojem sitacije pandur Pera se najzad osetio svoj na svome i navalio je još srčanije:
„Duvaj!“
„Nije čovek kriv“, usudio se neko da kaže.
„Ti, deda, da ćutiš, nemoj sad da te uhapsim, za to uvek postoji neki razlog.“
Vozač nebo plave škode je na trenutak pomislio da nije baš sasvim sam u svoj toj gužvi i da će se naći neko da mu pomogne ali avaj, kada je čuo šta je rekao pandur Pera prekorno je pogledao dedu kao da je on kriv za sve i sada, već bez bilo kakve nade pogleda u zemlju i prihvati balon.
„Gde da dunem?“
„Ovde, vidiš gde je ovo, kao pisak, tu ćeš da duneš i izmakni se malo, mnogo ti smrdi iz usta.“
Vozač nebo plave škode je duvao, pandur Pera je stajao pored i ćutao. Starac je duvao, pandur je ćutao.
„Dokle da duvam? Pukoše mi pluća.“
„Ne prekidaj, ćuti i duvaj dok ti ja ne kažem.“
„A ja? Jesam li vam još potreban?“, pitao je iznebuha vozač crvenog forda.
Pera je u gužvi i neprilici već zaboravio na vozača crvenog forda i sad se iznenadi kada mu se ovaj obratio.
„Ne, gospodine, možete da idete.“
„Dokumenta su kod vas.“
„Da, evo i izvinite.“
„Ništa, doviđenja.“
„Doviđenja.“
Na crveni ford je već bila nameštena sajla za tegljenje, seo je u auto i mahnuo vozaču kamioneta da može da krene.
„A ja da duvam?“
„Ćuti i duvaj.“
„Da duvam?“
Starac je držao spravu za duvanje u ruci ali je nije prinosio ustima, gledao je u Peru. Pera je gledao njega, slatko bi ga udario samo da je smeo.
„Dade li ti meni dokumenta?“
„Nisam, kod mene su.“
„Daj ovamo.“
Starac iz zadnjeg džepa izvadi novčanik koji je bio uvijen u prljavu maramicu, odvi je, izvadi dokumenta iz novčanika i pruži policajcu. Ovaj je prvo pogledao vozačku dozvolu, zagledao sliku, merio starca i kad se najzad uverio da je sa njom sve u redu prešao je na saobraćajnu dozvolu. Samo što ju je otvorio zaprepašćeno je uzviknuo:
„Pa ovo nije tvoj auto, vodi se na nekog Milana.“
„Ja sam suvlasnik.“
„Suvlasnik čega?“, pitao je gledajući u auto koji je bio olupina i pre udesa.
„Nas trojica smo suvlasnici i imamo prava da vozimo, evo potvrde“, izvadio je i nju iz novčanika i pružio policajcu. Ovaj je nije ni pogledao, stavio je ruke na leđa što nije bilo nimalo lako imajući u vidu njegovu debljinu.
„Stavi ta dokumenta u džep i duvaj.“
„Da duvam?“, pitao je starac sa nevericom misleći da je to već zaboravljeno, podiže spravu gledajući policajca.
„Duvaj!“
Starac najzad poče da duva.
„Duvaj!“, podviknu još jednom pandur Pera.
Vozač nebo plave škode je nastavio da duva, bio je besan i duvao je iz sve snage. Oči su opasno pretile da će da ispadnu iz duplji, obrazi i uši su već bile modre od naprezanja. Pandur ga prekorno i sa prezrenjem pogleda i u poslednji čas ga zaustavi. Da je duvao samo još koji trenutak čovek bi jednostavno pukao. Nastavio je da dahće i pandur prvo pokri usta rukom a onda mu okrenu leđa.
„Da vidimo, šta kaže? Pa, ti si pio.“
„Nisam!“
„Evo, pogledaj i sam, pokazuje da si pio.“
„Kao da se ja razumem u te vaše sprave, znam da ništa nisam pio.“
„Ti hoćeš da kažeš da ja lažem?“
„Ne, ne mislim da lažete, samo kažem da nisam pio. To je možda od masne hrane i kiseline, imam jaku kiselinu.“
Pera više nije imao strpljenja. I sam se sebi čudio kako ga je i ovoliko imao.
„Nisi pio, a? Smesta da si oterao ovaj krš odavde inače ću da te uhapsim, da ti oduzmem vozačku dozvolu i da te oteram na vanredan tehnički pregled.“
„Ali, ja sam imao prednost.“
„Daj dozvolu.“
„Idem, u redu.“
Pera isprati pogledom vozača nebo plave škode koji sa nekim prijateljima odgura auto. Na njegovom licu više nije bilo crvenila. Osim malo, onog vinskog, zdravog, prirodnog a ovo je za njega bilo samo deo svakodnevice i nije mogao da razume ljude koji još uvek stoje i gledaju u njega.
„'Ajte, ljudi kućama.“
