Istinu vi govorim
Autor: Zoran Plećević
Probudim se tog jutra, d’idem na pos’o. Svanulo davno, sat zvoni ’nako, ne treba mi, sunce izgrejalo, a ja nikako da progledam. Oči krmeljive, trljam, al’ nikako d’istrljam, da se rasanim. U desnom oku pecka nešto, k’o da je up’o neki trun. Gde sam mog’o u krevetu da se utrunim? Treba da krenem na pos’o, već kasnim, a trun nikako d’izvadim, da k’o čovek progledam. U’vatim onaj sat i zveknem ga o zid, šta zvoniš koji moj kad sam budan. Zajebav’o sam se skoro do podne, pokušav’o, pokušav’o i ništa.
Ne mož’, ne da se i da zovem boga ne bi pomoglo. Viri malo, tek tol’ko da mogu da ga u’vatim rukom i povučem. Zapnem iz sve snage, mali mozak me zabol’o, vel’ki da ne pominjem, al’ neće da čuje. Ni da mrdne, a kamol’ da izađe. Sanj’o sam noćas crni ’malin, kao mažem se njim po čelu i nosu, samo oči vire. To kad sanjam, da se mažem ’malinom uvek se nešto desi, ’nako lepo, ovo jutros budibogsnama.
Viknem ženi da vikne hitnu, ona nešto čangrlja u kujni i ne čuje. U’vatim za trun i povučem iz sve snage, od bola ruknem iz sve snage i tako je dozovem. Stoji ona na vratima, briše ruke o kecelju i pita me, šta ti je to u oku, Radovane? Umal’ joj nisam rek’o, progutam i kažem joj da ne jede govna nego da zove hitnu i nastavi da vučem da je ne gledam kako se krsti i zapeva.
Dođoše prvo dve sestre iz Doma zdravlja, gledaju šta je, dok sam objasnio udari podne. Pritegle one sa mnom da vuču, al’ trun negde zap’o i ni da čuje, samo mi brk malo zaigr’o kad su se kolenima oduprele o moje grudi, a one maljave u pičku materinu. Ne znaš koja je bolja i lepša. Počele i one da se znoje, oznojismo se onako, utroje, a trun ni da čuje. Al’ su ti maljave grudi, kaže ona u rozle bluzi, a sise joj samo ipću dok se spušća sa kreveta.
Ne znaju šta da rade. Pozovu dežurnu ekipu, dežurna ekipa pozove Dom zdravlja, a Dom zdravlja celu bolnicu sa sve direktorom. Kad su počeli da pristižu uzbuni se i komšiluk, pomisliše da ’m’rem, neki se i obradovaše, pa i oni grunuše u kuću. Kuća puna k’o čičak, nema ’de da se okreneš. Cela bolnica, Dom zdravlja, dežurna ekipa i dve naočite sestre se natezaše, natezaše i ništa. Samo je komšija Radoje prdnuo od muke kad mu je ona sestra što nije u rozle drmnula šamarčinu što ju je privatav’o za dupe u onoj gužvi.
Direktor se zamislio, al’ ozbiljno. Šta da se radi. Ode do prozora i otvori ga da mož’ da pljucka, a možda je to bilo zbog onog Radojevog prdeža. Gladi brkove i smišlja, razmišlja, pa pozove ceo urgentni centar iz Beograda, dve sestre iz Niša i jednu iz Darosave.
Mučiše me tri dana i ništa. Trećeg dana oko podne razjurim ceo urgentni centar iz Beograda. Dve sestre iz Niša i onu iz Darosave izbacim kroz prozor. Ostavio sam samo one dve što su prvo došle. Nisam znao na koju se Radoju dig’o merak, a njemu reknem da ode kod komšije Milovana, da od njega uzme motornu testeru. On stao, zinuo u mene, ne mož’ da se pomeri. Viknem na njega, a on pita, što od Milovana kad ja imam najbolju testeru? Moja je velika, a nama treba mala, da zasečemo malo oko a da se ne uvredim. Još mu velim da su one dve sestre, i ona u rozle i ona što nije u rozle obećale da ostanu na konaku. Njemu zasijaše oči kad pomenu onu što nije u rozle i sve petama u dupe otrča do Milovana i vrati se i sa njim i sa testerom.
Sestra drži obrvu, digla je do po čela, Radoje drži sestru, Milovan drži testeru, a ja držim Milovana za ruke i pritiskam testeru. Zasečemo pored nosa, pažljivo, da nešto ne uvredimo. Oko zaobiđemo, pa udarimo u čelo. Skoro po čela zasekosmo kad počeše da ispadaju jaja. Otkud jaja, pitam ja naglas, a Milovan i Radoje predlože da ih ispržimo i pojedemo jer su od muke ogladneli.
Pametno, velim ja, jer sam i ja od muke ogladneo. Ispržiše nam žene jaja, urezaše salatu, a ja ne mogu da jedem k’o čovek, krv mi kaplje u činiju sa salatom. Legnem u krevet, a žena me ’rani k’o da sam dete il’ nedajbože da sam bolestan. ’Ajmo narode, viknem ja, ne mogu vazdan ’vako, da završimo pos’o pa ću jagnje da zakoljem. Poslušaše bez reči, poskakaše, i Milovan i Radoje, ono što je ostalo u tanjirima istresoše u usta onako s nogu i navalismo opet.
Sestra drži obrvu, Radoje drži sestru, steg’o je, ’oće jadna d’izdane. Milovan drži testeru, a ja Milovana za ruke. Zasečemo još malo s leve strane, tamo gde sam osećao da me najviše pecka, kad, ispade trupac. Brat bratu, tri i po metra. Odskočiše svi u stranu i pitaju me, šta ti je ovo, crni Radovane?
Šta znam šta mi je u oko upalo, a kad sam vid’o kol’ki je trupac, ruknem i skočim. Radoje, lebtejeb’o, šta je ovo?
Jes’ iš’o skorije na Bukulju, pita on mene. Jesam, onomad, al’ do jutros ništa nisam osetio. Normalno gled’o, iš’o u lov. Nemo’ nikom da pričaš za lov, ne moraju baš svi da znaju.
Čekaj, ima još, nešto me opet golica. Namignem na ono drugo oko, a ono poče da ispada, sve trupac za trupcem, sve jedan veći od drugog. Radoje skoči u stranu, da utekne, al’ stiže ga jedan trupac, pade na njega i poklopi ga. Praćaka se on ispod trupca, i rukama i nogama, k’o da pliva. Kad videše šta se zbiva počeše i ostali da beže, a ja da ne upropastim kuću skočim do prozora, nagnem se i viknem ako ima koga, da beži jer nisam imo vremena da gledam. Naslonim se preko prozora, a ono, samo ispada.
Kad je isp’o poslednji pođe i oko za njim, srećom pade na prozor. Sa dva prsta ga u’vatim i vratim na mesto.
Videl’ ti ovo, Radoje? Okrenem se ja prema njemu, a on se još uvek koprca pod onim trupcem. Gurnem nogom u drugi kraj i on se iskobelja.
Crni Radovane, ima bar dvajes’ metara drva, brat bratu. Da čuje za ovo šumska uprava nadrlj’o bi k’o žuti, veli on i otresa prašinu sa pantalona. Jes’, dvajes’, kažem ja, ako nema četres’ ja da ih odma’ vratim nazad, u oko. Nego zovi Rosiće i Petroviće da dođu sa motorkama, da mi sve ovo istružemo.
Ti si lud, veli on meni dok se češe po dupetu, tamo gde ga je trupac stig’o. Ovo ti sve za građu valja. Nećeš valjda to u drva da sečeš?
Nego šta ću, brecnem se ja dok sam menj’o krvavi peškir. Neću ja za građu da spremam od onog što mi je iz oka ispalo, ne valja se.
Kako ti veliš, veli on i sve trljajući se po dupetu ode da zove komšije. Požuri, viknem ja za njim, kad se vratiš onu dvisku da zakoljemo i d’ispečemo, da prezalogajimo malo. Ogladni se od ovol’ke muke. I utegni se malo, čeka te ova sestra što nije u rozle, ostaće i noćas na konaku. Viknem još da ne pominje odakle mi drva, što mora svak’ da zna šta meni iz očiju ispada. Dal’ je čuo il’ nije nemam pojma, valjda je čuo.
Dođoše Rosići i Petrovići sa testerama, vidim da ne znaju da su mi drva iz oka ispala i navališe odmah, čim sam im rekao da je trećina drva njihova ako mi odma’ iseku, iscepaju i spakuju iza kuće. Radoje me muva laktom, što sam tako široke ruke i dajem olako ono što mi je iz oka ispalo. Jebiga, velim ja, nek ide...
Samo onaj trupac kod desno, kod vrata ostavite, treba mi nešto, a prećutim da sam čuo dok mi je ispado’ da nešto zvecka u njemu. Setio sam se da su mi pričali Aca Milinković i Voja Veselinović da su nekad ’ajduci krili zlato u šuplje bukve i trupce kod ’Ajdučke stene, a ja onomad baš tuda prolazio i tu se d’odmorim i popušim jedan duvan.
Trupci su stari, rek’o bi čovek, kol’ko se pamti, suvi i laki, jer da nisu tak’i ne bi’ ja mog’o u oku da ih nosim. Velim Radoju da gurne trupac pod krevet i da vodi ljude na pos’o. Kad su izašli, izvučem nožič iz džepa i zarežem po sredini. Nisam još ni zarez’o što kažu kako treba dukati počeše da ispadaju. To, Radovane, velim ja samom sebi i ostavim trupac u kredenac da brojim kasnije, na miru, sam. Znao sam ja, kad sanjam crni ’malin da nešto dobro mora da bude.
