Porodica, obitelj, familija ili nešto treće? III deo

Porodica, obitelj, familija ili nešto treće? III deo

Autor: Aleksandra Saša Kivela

Eh, ta nauka, pa još i društvena. Samo nas zbunjuje? Sve češće se srećem sa tvrdnjama pojedinaca koji pokušavaju da ospore važnost društvenih nauka, i/ili da ih nazovu kvazi- naukama. Jer, društvo - to smo svi mi pojedinci, te kao takvi, samo jer činimo to društvo, smatramo da smo kompetentni da vodimo rasprave o porodici i onom što ona jeste ili nije, ali i o društvu u celini.

To što je neko posvetio godine i godine učenju, usavršavanju, istraživanju, što se nauka i njene metode, rasla, razvijala se, menjala, usavršavala ne znači ništa? Ne bismo smeli da zanemarimo veliku moć nauke, a posebno društvenih nauka, da direktno utiču i da se mešaju u svakodnevni život miliona ljudi legitimirajući njihovu bračnu i porodičnu praksu.

Sociologija porodice, kao posebna sociološka disciplina trpi najveće udarce od početka ’80-ih godina, kada se javlja sve više njenih poslenika koji polaze od konstatacije da  porodica u pravom smislu više ne postoji. Pa, stvarno, ako porodica ne postoji, čemu onda naučna disciplina koja treba da je proučava? Rekla bih da stvar nije tako jednostavna ni kada je u pitanju postojanje porodice, a ni discipline koja porodicu uzima za svoj glavni i jedini predmet istraživanja.

Da vas ponovo ne bih davila naučnim izrazima, neću ništa o metodama, metodologijama naučnog istraživanja. Reći ću samo to da se sociologija u svojim istraživanjima itekako oslanja na druge društvene nauke: istoriju, antropologiju, psihologiju, pedagogiju i andragogiju.

Preskočiću i istoriju razvoja porodice, jer od kako je „sveta i vijeka“ čovek se udruživao u različite zajednice, iz raznih razloga. Kako se menjao svet i društvo, tako su se menjali oblici udruživanja. Čini se da najveću pometnju u razmišljanjima - šta to porodica jeste, čini duboko usađena ideja da porodicu čine tata, mama i deca, i da svako odstupanje od ovog tzv. ideala nije ni normalno, ni poželjno, te samim tim urušava porodicu - kako to pojedinci vole da predstave.

Postoje mnoge klasifikacije porodica, koje su zasnovane na različitim  kriterijumima, no, sociolozi su se složili da je najznačajnija podela tipova porodice na patrijarhalnu, malograđansku i savremenu porodicu.

Eh, da, patrijarhalna porodica. Svi autori redom su složni u tezi da je ovaj oblik porodice prevaziđena pojava u modernom društvu, no uprkos tome ona je kod nas uglavnom masovna, a dominantna je u selima i manjim mestima.

To je ta čuvena „tradicionalna“ porodica, kako mnogi vole da zloupotrebe reč tradicija.   Pa, zašto je onda prevaziđena u 21. veku, a zašto i dalje opstaje?

U patrijarhalnoj porodici otac teži da ima svu vlast, da donosi sve važne odluke, dakle položaj oca, odnosno muža je dominantan. Ove porodice su vrlo zatvorene, pa su stoga i poprilično udaljene od od društvenog/javnog života. To su veoma konzervativne porodice kada je u pitanju prihvatanje novina u društvenom životu i međusobnim odnosima. Roditelji neretko žele da gospodare svojom decom, traže njihovu poslušnost, priznavanje nepogrešivosti roditelja, a fizička kazna je jedno od značajnih vaspitnih sredstava.  Deca iz patrijarhalnih porodica najčešće jesu vredna i disciplinovana, ali samostalnost, odvažnost i kritičnost nisu njihove odlike. Kada odrastu dobri su izvršioci, dobri podanici. Osnovni problem u formiranju ličnosti u  ovakvoj porodici je što roditelji, a posebno otac nameću svoj autoritet. Teško da se u autoritarnim i strogim porodicama formiraju ljudi demokratskog mentaliteta koji dogovorom rešavaju iskrsle nesuglasice i probleme. Oni nadređene slušaju, a podređenima naređuju. To je vojnički mentalitet koji je prikladan samo za kasarnu.

U ovakvim porodicama položaj žene i dece je podređen muškarcu. Ona da rađa (sećate se?) a u seoskim, poljoprivrednim sredinama žena je pored dece glavna radna snaga. Žena duguje pokornost mužu i ostaje u zajednici čak i kada ta zajednica nije više funkcionalna. Još uvek se pravi razlika u položaju i pravima između muške i ženske dece.

Malograđanska porodica je takođe jedna zatvorena zajednica, no ona se brzo prilagođava novinama u društvenom životu. U porodičnim odnosima vlada atmosfera međusobnog pomaganja, isticanja u odnosu na druge, težnje da se ostvari prestiž, te je često prisutna tendencija omalovažavanja drugih. Odnosi roditelj dete su vrlo liberalni, neretko roditelji čine razne ustupke i usluge deci, čak ih podmićuju ne bi li ostvarili životnu karijeru - koju želi roditelj. Ovakva porodična atmosfera može kod dece da razvije težnju za dominacijom, uobraženost, egoizam i bezobzirnost.

Savremena porodica je uglavnom usvojila savremeni pogled na svet, otvorena je prema društvu, njeni su članovi aktivni u društvenom životu i nastoje da usklade lične interese sa zajedničkim. Zasnivanje bračne zajednice vrši se na bazi uzajamne ljubavi, težnje za produženjem vrste, vaspitanjem dece i ostvarenjem lične sreće. Karakteristike ove porodice su: poznavanje savremene društvene stvarnosti, poznavanje ciljeva, zadataka i principa vaspitanja. Savremena porodica teži da vaspitava svestrano obrazovanu i slobodnu ličnost, nastoji da kod svoje dece razvija pozitivna karakterna svojstva, teži da osposobi mlade za kreativnu delatnost, da bi u zrelo doba mogli da ponesu veru u spostvene snage, veru u ljude i život.

Sad, mogla bih vam popisati još štošta što je sociologija proučavala, baveći se porodicom. Od uticaja crkve, ili narodski rečeno pokušaja crkve da uspostavi kontrolu i nad ovim segmentom naših života, pa do uticaja ženskih pokreta i emancipacije, što će reći do uticaja feminizma. No plašim se, zasešćemo pred monitore i početi da se svađamo s onima koji brkaju pojmove crkva i vera i  s onima koji ne žele ni da shvate i prihvate šta to feminizam zaista jeste. Mogla bih vam takođe popisati pravni i zakonski okvir u koji je stavljena porodica.  Jer, ljudska porodica nikada nije bila samo privatna stvar njenih članova, već je uvek postojala kao društveno propisana i sankcionisana ljudska tvorevina.  Iako jeste više privatna stvar individua koje je čine, savremeno društvo ne prestaje da bude zainteresovano za porodicu. Samim tim i ne odustaje od sankcija kojima obezbeđuje pravnu zasnovanost i legitimitet. Porodice. Braka. Potomstva.

Kako onda da zaključimo šta to porodica jeste?

Pa evo. Moja drugarica, njena mama i njihova mačka jesu porodica. Dele zajedničke obaveze, imaju zajedničke ciljeve, vezuju ih uzajamne emocije. Dok god je njihov odnos funkcionalan, one jesu porodica. Porodica smo moje dete, pas, mačka i ja. I moj partner. Iako sam razvedena, ukoliko želim imam puno pravo na porodicu. Onakvu kakvu želim da imam. Dok god se poštujemo, uvažavamo potrebe onog drugog, dok god imamo zajedničke ciljeve i interese.  Dok se volimo. Dok god smo funkcionalni. I ona druga moja prijateljica, njen muž i njihovo petoro dece jesu porodica. Dok god jedni druge ne povređuju. Dok god imaju zajedničke ciljeve, dok god poštuju individualnost, želje i odluke onog drugog.  Onda, moj kum i njegova žena jesu porodica. Moja sestra i njena partnerka. Moj drug i njegov partner. Moj drugi kum i njegovo dete. Moja kuma i njeno usvojeno dete. Mogla bih u nedogled da vam nabrajam primere šta to porodica jeste. Porodica jeste stvar izbora i stvar dogovora. Može biti brak, a može biti i van braka. A najvažnija reč kada je porodica u pitanju jeste funkcionalnost. Dok god osobe koje čine porodicu funkcionišu kao zrele, odgovorne osobe, pune poštovanja i uvažavanja svih svojih članova.

 A ta frka oko „urušavanja“ porodice je kad malo bolje razmislimo u najmanju ruku smešna.  Čovečanstvo, pa tako i porodica u svojim najrazličitijim oblicima je preživela sve: ratove, epidemije kuge i kolere, pa eto, ako verujete u mitove, preživela je i veliki potop. Ni one bombe bačene na Japan nisu uništile ni urušile porodicu. Ni gejevi, ni lezbejke. Jer i oni postoje od kako je sveta i veka, a ne od juče. Ni to što će jednoga dana, a ja se lično nadam da ću to da doživim i u Srbiji, oni moći da ozvaniče svoje porodice ukoliko je to ono što žele, neće urušiti porodicu. Jedino što se trenutno urušava jeste taj zastareo i zatucan pogled na svet. Meni nikada neće biti jasno, odakle toliki otpor promenama, iako smo svesni da je mnogo toga novog mnogo bolje od onog starog?

I sad, evo muku mučim kako da zaključim ovaj tekst. Da poentiram u jednoj rečenici. U trenutku pogledam moje petnaestogodišnje dete, pa ga pitam: Đole, šta je za tebe porodica?

- Porodica su ljudi koji žive u istoj kući i vole se.

Pa se vi mislite. Ili još bolje volite.

literatura:

-  Anđelka Milić, Sociologija porodice- kritika i izazovi, 2007.

-  Dr. Radovan Grandić, Prilozi porodičnoj pedagogiji, 2007.