Veštica, mora i ženski princip
Autor: Iva Radović
U srpskoj tradicijskoj kulturi, ženska mitska bića pojavljuju se uglavnom u obliku demona prirode, u koje se, uslovno rečeno, mogu svrstati i ona za koje se verovalo da izazivaju bolesti. Prirodne, životne sile, plodnost, najšire shvaćena, i reprodukcija, u većini religija su u domenu ženskog principa. Moć, fizička sila i vlast, naprotiv, u rukama su muških bogova i heroja.
Mora i veštica odudaraju od ovog pravila; ali one i nisu mitska bića u punom smislu reči. One su, zapravo, stvarne osobe kojima se pripisuju određene natrprirodne sposobnosti. Mora i veštica veoma su slične, izuzev što je mora mogla biti samo mlada devojka, dok je veštica starija, udata žena. Za moru se smatralo da noću napada usnule ljude tako što bi im sela na grudi ili ih zajahala; oni bi gubili dah i budili se iscrpljeni i izmrcvareni; slabili bi i poboljevali (otud mora - od: moriti, umoriti) . Njena sila nije bila tako razorna da bi ih mogla i ubiti. Nema sumnje da postoji sličnost sa sukubom – što je zajednički naziv za mnoge ženske demone, poput Lilit, Mahlat, Lamije; demone nižeg reda poput rusalki ili vila iz slovenske mitologije ili huldre iz nordijske. Sve one su natprirodna bića u obličju privlačnih žena, koje zavode naivne spavače, i ovi, stupajući u neku vrstu narkoleptičnog seksualnog odnosa sa njima, kopne, iscrpljuju se i u nekim slučajevima i umiru.
Identitet ovih bića u potpunosti je utemeljen u strahu od ženske seksualnosti. Indoevropska tradicijska društva u kojima srećemo demone tog oblika odreda su patrijarhalna - patrilinearna; ona počivaju na strogoj kontroli polnosti, prevashodno ženske, i reprodukcije, jer razmena žena neophodna je za uspostavljanje ekonomskih i društvenih veza; a ta razmena ne može se postići bez nedvosmislenog propisivanja dozvoljene (bračne) seksualne aktivnosti. Stoga devojčica postaje potencijalno opasna od menarhe – od onog trena kada postaje seksualno zrela. Mada se u literaturi ne navodi poimence da naša mora seksualno atakuje spavača, to se može naslutiti. Od nje, moglo se odbraniti i apotropajonima opšte namene, poput belog luka ili gvozdenih predmeta, ali i tako što bi joj se pokazao “šipak” ili “rogovi” – falusni simboli, kojima se redefiniše i obnavlja muški princip a ženski polni apetit sankcioniše.
Verovalo se da devojka – mora udajom postaje veštica. Veštica je u etnografiji poznato i prodrobno opisano mitsko biće – kada je reč o našoj demonologiji, zainteresovani čitalac može pronaći obilje podataka kod Vuka Karadžića, Tihomira Đorđevića i Slobodana Zečevića, na primer. Veštica je predmet literarne i filmske obrade, a poznaju je svi evropski narodi i svi hrišćani. U našoj narodnoj religiji, ona se opisuje kao stara, obično ružna žena, obavezno udata. Za razliku od more koja ima seksualnu, ali ne i društvenu moć, predstavlja ženu čija je seksualnost na zalasku, ali je njena društvena moć – u onom obliku u kom je patrijarhalni sistem dozvoljava – u zenitu. Jer, ostvariti pun potencijal rođenjem dat, za ženu, u ovom slučaju znači: udati se i zasnovati porodicu.
Ovu moć veštica je zloupotrebila: u nju je ušla “zla sila” , bilo da je opštila sa đavolom, bilo da se obratila drugim vešticama da je prime u svoje društvo. Tako je dobila sposobnost da se, obično u obliku leptirice, muve, mačke ili kakve druge životinje, noću izmesti iz sopstvenog tela i napada ljude koji su joj bliski - “đe će vještica do u svoj rod”, kaže se. Veštica koristi čarobni štapić pomoću kojeg žrtvi otvara grudni koš, vadi i jede srce; ili siše krv. Neko ko je pretrpeo napad veštice mogao je opstajati, životariti neko vreme tako, kao prazna ljuštura bez srca, bez vitalne sile, ali je svakako bio osuđen na smrt. Veštica je posebno žudela za sokovima osoba “slatke krvi” – dece ili mladih u punoj snazi.
Kao što je mora zlorabila svoju novostečenu polnu moć, tako bi i veštica naopako koristila preimućstva svoje društvene uloge. Društvo je, međutim, samu zamisao o veštici iskoristilo kao kanal putem kojeg se može osloboditi, iz ovog ili onog razloga, nepoželjnih ženskih osoba. Istrage, kamenovanja i davljenja veštica sprovodila su se kao neka vrsta javnih radova, jer se verovalo da one mogu nauditi i prosperitetu zajednice koliko i pojedinaca ( na primer, tako što bi oduzimale mleko tuđoj stoci i prenosile je na svoju ili prosto tako što bi ubijale grla). Mada je pravoslavna crkva umela da podrži ove izlete u paganštinu, ovde se, istini za volju, moraju pomenuti brojni slučajevi kada se trudila da prokažene izopštenice zaštiti i spreči zajednicu da nad njima sprovede neosnovanu i tragičnu odmazdu.
Privatni načini odbrane od veštica podrazumevali su opet upotrebu belog luka, gvozdenih predmeta, različitih oblika inverzije; pošto se mislilo da veštica sprovodi svoje zle zamisli noću, napustivši telo u obliku kakvog insekta, ako bi se njeno usnulo telo obrnulo za sto osamdeset stepeni, ona ne bi umela da se vrati i umrla bi. Naopako okrenuta metla ili verige takođe bi mogle da poremete veštičju sposobnost orijentacije. Noćni leptiri smatrani su dušom veštice koja je pošla u napad; ako bi neko poželeo da sazna ko je veštica, mogao je da uhvati leptira, sažeže mu malo krila na vatri i kaže mu: “Dođi sutra da ti dam soli”. Verovalo se da bi se sutradan na pragu pojavila gde-gde vatrom oprljena žena da zatraži od domaćih malo soli.
Sa ženskom emancipacijom veštica od zloslutnog i opasnog bića, postepeno ustupa mesto čarobnici, moćnom i delatnom ženskom principu. Kako veštica prestaje da bude aberantna osoba koja zloupotrebljava ženama dozvoljenu silu, tako joj se sve više dodaju humanizovane, dobrohotne i optimističke crte. Veštica postaje otelotvorenje ženske moći u njenom pozitivnim smislu: sposobna, snažna žena koja poseduje putenost, privlačnost, polnost, sposobnost rađanja, imaginaciju, ezoterična znanja nedostupna muškarcima. Umesto da predstavlja personifikaciju moćne žene kao razorne sile, ona je, u literarnoj ili verbalnoj mitskoj obradi, postala personifikacija kreativnog, delatnog, pozitivnog ženskog principa. Gotovo kao neki ženski, alternativni demijurg, koji podjednako koristi znanje i emocije u razumevanju sveta i hvatanju u koštac sa njim.
Takve veštice pohvala su svim onim ženama koje u teškim vremenima nose porodicu, državu i društvo na svojim leđima; na svom neplaćenom radu, svojoj ljubavi i požrtvovanju.
