Kiša
Autor: Zoran Plećević
Sreća što pada kiša, sreća što je ovako hladna, sreća što su je oblaci doneli. Sreća?
A reka?
Verujem da reke imaju dušu, kao što je i mi imamo, ali veću, mnogo veću od naših malih. Možda nema svaka veliku, ali ova sigurno ima, verujem u to kao što verujem i da živi, kao i mi, i još duže, večno. Izvire negde, tiho, skrivena, u potaji, teče beskrajno dugo i uliva se tamo gde samo ona zna zašto. Uvek ću verovati u to.
Reke me opčinjavaju.
Reka i kiša i vatra.
Vatra!
Osećam vatru, svuda, u grudima, u leđima, u stomaku. Osećam je u krvavim rukama, u nogama, u glavi. Bukti mi u ustima, puna su krvi ali ipak gore, gorim, sav gorim, izgoreću.
Kiša.
Reka
Krv.
Vatra.
I vatra me opčinjava. Ništa ne pročišćava kao vatra, ništa. Vatra, krv, reka i kiša, sve je to jedno, isto biće koje menja oblik.
Niko nikada neće moći da me razuveri da vatra ne živi, da nema dušu, srce, oči, vene. Sve ima, siguran sam, i živi, samo što smo se mi drznuli da joj prividno darujemo ili oduzimamo život.
Bednije od toga ne može da bude i ništa me više ne raduje, ništa ne može tako da me razveseli nego kada vatra negde nekim slučajem proživi sama, kada nigde nikoga nema, bez šibice, bez truda i kresiva, bez njihove dozvole i znanja.
Silno se obradujem, mada je oni vrlo brzo svojom crnim, specijalno za takve prilike produženom rukom hladnokrvno uguše. I sve zavisi od nje same, kolika je i gde je, te ruke i te šake su veće ili manje, ali uvek su dovoljne da je nemilosrdno obuhvate oko vrata i udave.
Šta ide uz to?
Panika na sve strane, naročito ako je noć, a uvek jeste, pred samu zoru. Zvona, sirene, frka. Zvrrrrr, frrrr, zvrrr. Sirene urlaju, zovu znatiželjnike koji se bude i krmeljivih očiju gledaju trzaje do malopre moćnog džina. A onda se ponose ta garava lica pred svetinom koju su pozvali (koja još uvek trlja oči) da bi im se divila i odlaze na hladno pivo ostavljajući ruku koja je ubila na mestu zločina.
„Kako prija ovo pivo.“
„Prija, hladno je.“
„Prija zato što smo dobro obavili posao.“
„Ah, i nije to bio neki posao, ali prija.“
A vatra?
Ćuti i čeka, vreba. Oni samo misle da su je ubili. Prikrivena, ušuškana samo vreba, nikada ne spava, ako su joj oči ponekad zatvorene to je samo zato što se pretvara i misli kako da zavede. Stara je to zavodnica, najstarija, naučila je da vreba, uvek, i ne da tim nesrećnicima da mirno spavaju. A kada ih napokon san obori, kada se umorne oči samo na trenutak sklope, eto nje, eto je opet, čile i veselije nego ikad, spremne na sve.
A reka?
I ona je stara, starija i od vatre, ali ne zavodi i ne vreba. Ona je tu da se nađe pri ruci. Kako dobro hladi ova mala i brza reka. Božja reko, hvala ti što si bila u blizini, da mi se nađeš, što si me tako dobro rashladila, osvežila i oprala. Izvini što sam te zagadio svojom krvlju, svojim prljavim dahom, nije mi to bila namera. Izvini još jednom i hvala ti, baš sam se lepo oprao i rashladio, a sad da spavam. Da spavam, glava mi je teška i kapci su mi umorni, teški su, preteški i padaju. Tako sam umoran i pospan, ne želim da budem nezahvalan i da ti ne kažem još koju reč hvale ali moram da spavam, da se naspavam, ne moram ni da sanjam, samo da se odmorim.
A nikada se ne bismo susreli, ja i ti reko, nikada. Ne bih znao za tebe i ne bih mogao da se divim tvojim lepim obalama, nepredvidivim smerovima i brzacima, skoro čistoj zelenkastoj vodi. Ne bih morao da zamišljam kako bi izgledala da si samo malo čistija, da nije oko mene ove skoro crne krvi koja nikako neće da ode, da nas ostavi same. Nikada ne bismo videli jedno drugo, da nije bilo zle krvi, da nije bilo gneva i besa nikada se ne bismo nas dvoje sreli i upoznali.
Puteljak koji kroz šiblje i trnje vodi do tebe skoro je neprimetan, za njega sigurno malo ko zna i ni sam ne znam kako sam ga našao i uputio se njime. Ruke su same nabasale tražeći prolaz kroz šiblje. Da nije bilo zle krvi nikada ne bih znao da postojiš i da si tako lepa.
Spava mi se. Nikada nisam bio ovoliko umoran i pospan i da ne bih zaspao u tebi moraću da izađem. Jer, ova krv, skoro crna, koja kao da nije moja nikako neće da stane. Ne znam koliko je još ima, dokle će da teče i odakle teče? Ništa me ne boli. Moram da izađem, da te ne prljam. Moram da se odmorim, moram da spavam. Ne moram ni da sanjam, ništa, samo da spavam.
Da se odmorim i da odem kući.
Da odem kući.
(odlomak iz romana Pariz je daleko)
