Čitaoci Direktne reči o bombradovanju (6)
Autor: Branislava Bulatović
Ceo dan danas sam pod jednim ružnim i teškim utiskom kao i svakoga 24.03. u poslednjih 19 godina. Kada god se mislima vratim na taj dan, imam osećaj da mi čitav svet leži na grudima i ne mogu da udahnem, koliko mi je potrebno. I zato i pišem ovo, kako bih makar donekle uspela da stavim ovaj osećaj i sećanje na ovaj dan na papir i pretočim u reči.
A sve je počelo kao jedan divan prolećni dan u centru Beograda. Prvo jutro u našem malom stanu sa našom prvom bebom. Nela, 4 dana stara. Potpuno jedinstven i neprocenjiv centar našeg sveta. Oči uprte u nju, brižno motreći na svaku grimasu, na svaki zvuk koji ispusti, na svaki pomeraj prstića, na svaki pokušaj da otvori oko, već onako, svaka će majka prepoznati sebe, kako to biva sa prvencima – totalna nepoznanica, a nešto svoje nikada vrednije i draže u naručju.
Razdragana familija koja zove i raspituje se kako je prošla prva noć kod kuće. Dve bake, koje se utrkuju koja će više da ugodi svojoj mezimici i naravno ponosni tata, koji malu crvenu „lopticu“ ne bi ispuštao iz ruku.
I tako je tekao dan, ispunjen suncem, srećom i mirisom novorodjenčeta sve do predveče.
Onda je jedan telefonski poziv promenio sve...
Na telefonu – moja sestra. Plače i rida i vrišti i jauče... ja pokušavam da je smirim, ne mogavši da razumem šta se dešava. Uplašena ja, uplašena ona. Plače i plače i plače, ne može reč da izgovori... Plačem ja zbog nje, osećam da je u užasnom stanju, a ne mogu da je smirim, da počne nešto suvislo da govori. Daleko mi je, živi u Engleskoj, ...nešto joj se desilo, ne mogu da joj pomognem,... ne mogu da doprem do nje, da je zaustavim, da mi objasni šta je... ne mogu da skoknem ni ja do nje, ni ona do mene. Tek kroz neko magnovenje, uspeh da razaznam par reči „...bombardovati... oni će... bombardovati!“
„Koga Dragana? Ko će bombardovati?“ – sva u čudu pitam ja
„Poleteli su,...krenuli su, ...bežite, ...sakrijte se, maknite se negde!“ – uspeva ona isprekidano da sastavi nekako.
„Ma ko je poleteo, čoveče? Kuda?“ – opet ja, pokušavam da spustim tenziju
„Krenuli su na vas, bombardovaće vas ovi idioti, stvarno! Gledam sada, ...prenose na TV-u, NATO avioni lete ka Srbiji“
„Ej, čekaj čoveče, polako... o čemu ti to? Ko da bombarduje Beograd? Šta pričaš, pa nije 1941., nije ovo neka Šalambezi zemlja. Mi smo evropska država, ko sme da nas bombarduje u fazonu: eto tako krenuli neki da bombarduju malo Beograd? Smiri se draga, nista od toga, verovatno nas malo opet cimaju, da nas zastraše.“ – ja maksimalno pribrana pokušavam da je utešim. Daleko je od svih nas, sama sa takodje malom bebom. Uplašena do koštane srži – za nas, svoje bližnje. Pritom razmišljam, koliko ta prokleta propaganda može da bude verodostojna, da nju zdravog razuma toliko naplaši, da je dovede do histerije.
„Branislava, ne razumeeeeš! Slušaj me sad dobro! Poleteli su avioni sa pravim bombama, idu na vas, maknite se, sakrijte se, sklonite se...radite šta znate, idite bilo gde, bombarodvaće vas...“ – opet jecanje i plač.
„E, ajd’ zovem te za sat vremena, smiri se malo. Kakvo crno bombardovanje?! Nela se uznemirila, počela da plače, gladna je, vreme joj je za klopu... ti se ne sekiraj, ništa od toga. Samo Vas „pale“ tamo. Poleteli, pa šta? Opozvaće ih, vratiće se!“ – opet ja njoj i tako nekako završismo razgovor uz obavezno da se volimo i da se čujemo.
I onda tek postadoh svesna svega što se nekoliko dana pred moj odlazak u bolnicu i porođaj dešavalo, prođoše mi razne vesti koje sam slušala kroz glavu i počeh da razmišljam: Šta ako stvarno i dodje do toga? Dovraga, al’ gde da se sklanjam, da se ukopam u rupu kao krtica? Da nosim novorodjence u prašnjavi, memljivi podrum naše višedecnijski stare zgrade i napravim astmatičara od nje za ceo život!? Da idem negde? Gde??? Pa bebi još ni pupak nije otpao, treba joj čisto, toplo i uredno mesto.
Bombardovanje!?!?!?! Jedini pojam bombardovanja u mojoj glavi, vezan je za nemačko bombardovanje Beograda 1941., arhivske crno-bele snimke i svedočenja preživelih. Ne mogu da sedim u nekom podrumu i čekam da budem živa zatrpana, ne mogu! To otpada jednostavno. Samo mi po glavi kruže snimci onih bombi koje izbacuju fašisticki avioni i one padaju i podižu strahovite oblake dima i prašine, požari, ruševine, vriska ljudi....
Onda odlučim da ipak spakujem neku torbicu priručnu, za svaki slučaj, što se kaže, sa nekim neophodnim potrepštinama, tipa rezervnih pelena, alkohola za dezinfekciju, pomalo garderobice, flaširanu vodu, cuclu poneku... a opet se hvatam kako sama sa sobom vodim dijaloge, kuda bih to sa tom torbicom pod bombama bežala sa bebom u naručju!?
Oko 19h moj muž krenu ka kolima na parkingu da ostavi tu, na brzinu spakovanu, torbicu u gepek (uz obavezno: ,,Zlu ne trebalo!“) i da poveže antenu u kolima, jer: ,,Mozda nam zatreba, da čujemo neke vesti, ako budemo negde bežali kolima!“
„Gde da bežimo i zašto?!“ – još uvek uporno i tvrdoglavo odbijam da priznam. (O, kako silno podsvesno želimo da sve bude u najboljem redu i da su loše i ružne stvari svetlosnim godinama daleko do nas)
„Pa šta znam ja!? Onako, ako zatreba... već danima mi ionako ne radi radio, pa da popravim.“– pokušavao je da bude relativno smiren , zbog mene pretpostavljam.
Dogovorimo se da ipak preventivno više ne idemo liftom, zbog mogućeg nestanka struje, što s obzirom da smo bili na drugom spratu i nije neki problem. A onda, nakon 5 minuta od njegovog silaska, ja sam doživela nešto što ni najgorem neprijatelju ne bih poželela. Bila je to sirena za najavu vazdušne opasnosti. Prva sirena tog tipa u mom životu. Misli su mi stale. Sve je stalo. Osećaji, vreme,slike, mirisi – samo je zvuk koji kida nervni sistem, lobanju, para uši i kožu bio tu i moje srce koje hoće da iskoči iz grudi, iz očiju, iz usta, iz šaka, iz ušiju! Ludački puls i adrenalin koji se neumoljivo pumpa kroz celo moje telo.
„Gotovo!“ –pomislila sam – „1941. se ponavlja ovom gradu – scenografija potpuno ista, samo su glavni glumci, kao i statisti neki noviji, savremeniji likovi u ovom filmu.“ Ja nisam mogla da zamislim drugačije bombardovanje od jedinog koje mi je iole bilo poznato kroz viđeno na snimcima i prepričano. Kao bez duše, izjurila sam iz stana, pravac stepenicama nizbrdo, da stignem valjda pre bombi do svoga muža, da mu kažem da je počelo, da se vrati, da treba da se skloni sa ulice i otvorenog porstora... u šta!? U stan na drugom spratu!? Sigurica, a? A onda na pola puta do izlaska iz zgrade, saplićući se, ni sama ne znam kako, samo sam se ukopala i počela toliko gorko da plačem i da jecam i da se tresem, da sam se jedva vratila u stan. U tom momentu sam shvatila da sam istrčala iz stana usled brige za mužem, ostavljajući u krevecu malu kmečavu gužvicu, ne osvrćući se i ne misleći u tom momentu na nju uopšte. Taj osećaj griže savesti, nemerljiv je sa bilo kojim drugim osećajem. Jedva sam se vratila, posrćući i gušeći se u suzama. Ridala sam i nisam mogla da objasnim ni mužu kad se vratio šta mi je i zašto toliko plačem. Beba je bila sasvim dobro, spavala je u svom krevetiću. Ali ja sam ta, koja je sama bez nje male i nemoćne istrčala iz stana, to je ono što je mene grizlo u tom momentu i što sebi nikada nisam oprostila.
Od tada sam je, kada god bi počela sirena uzimala u naručje i svih 78 dana koliko je trajalo bombardovanje, držala je uz sebe do prestanka vazdušne opasnosti. Molila sam Boga svaki put, ako neko od nas mora da strada, da to budem ja, jer ne bih podnela da ostanem bez svojih najmilijih. Sebično? Možda, ali taj osećaj beznadežnosti i straha, pamtiću dok sam živa.
Tih 78 dana agonije ostavilo je neizbrisive tragove i ožiljke na svima nama koji smo ih preživeli. „Milosrdni Anđeo“, tako su zvali idejni tvorci i kreatori ovo bombardovanje – zar je moguća veća ironija!?
Zaboravih da kazem da sam se narednog jutra probudila (ako se uopšte može i reći da sam prvu noć bombardovanja i uspela da zaspim) sa totalno posedelim razdeljkom u kosi u svojoj 26. godini. Tada mi je postalo jasno da „osedeti od straha“ nije samo fraza. Oni unutrašnji ožiljci, kojih smo svesni samo mi koji ih imamo, ne ispoljavaju se prečesto, nadam se.
