obožavanje
Autor: Nebojša Čehranov
ide žena ulicom i zviždi. majke mi. a nije luda. to jedino. sve ostalo obilno. smeh, dominacija, pa držanje terce i sveg ostalog gde sam bio nesiguran i tanak. na sitno se znojila. ja sam to sa obožavanjem ljubio. upisivao sam njen miris u neizbrisivost svoje linije života. želeo sam da mi se zauvek tu kreće onim njihanjem, koje pravi el ninjo po mojim obalama i ogledalima. u početku se nije grlila, jer je mislila da je to đavolja rabota. objasnio sam joj da nije zagrljaj u pitanju, već mi, ljudi, koji smo većinom sazdani od vode. baždare nas na plime i oseke i ideju da smo svi isti. ne jedno, nego da smo isti. a nikako nismo isti. i ne treba da budemo. sa druge strane, voda voli da se grleći potvrdi. otud ti se čini da je zagrljaj greška. nije. međutim, naše ustrojstvo jeste. i to duboko. ali gledanje je božansko. ti si za gledanje. i obožavanje. a i ja sam. stoga, uvodimo gledanje kao obavezni lik u ljubavi.
suština