Romeo
Autor: Nerma Nezirević
Puna je planeta ljudi. Raznovrsnih. Svi žele imati svoj pečat i budu posebni. Naći svoj izražaj i ostaviti trag. Možda da pravimo kule i svjetska čuda? Možda da istetoviramo cijelu kožu? Možda da hodamo goli po ulici? Hm… možda da budemo normalni? Šta je to?
Svako ima svoje tumačenje normalnog.
Moj smisao normalnog je biti čovjek. Imati moć empatije.
***
Ja sam momak od 22 godine i imam Downov sindrom.
Dragi Ljudi,
pišem Vam pismo, upućujem Vam poziv.
Otvaram oči, brzo gledam kroz prozor, ako bude sunčano idem na bazen. Vidim da je oblačno, ali nema veze, drago mi je što ću vidjeti svoje prijatelje. Svaki dan idem u svoje udruženje. Imam mnogo posla svaki dan. Često pravimo čestitke, pravimo ukrase od drveta, od stakla, od cvijeća. Često imamo zabavne manifestacije, čemu se najviše radujem. Pjevamo, plešemo i svi su nasmijani.
Najljepše je kad su svi nasmijani. Nekad se zbunim kad iz udruženja krenem kući. Ljudi se ne smiju. Često ih želim odvesti u udruženje. Možda oni ne znaju kako se pravi ukrasno ogledalo koje se napravi od sitnih, šareno poslaganih stakalaca. Ja sam napravio takvo ogledalo u obliku srca i poklonio svojoj sestri. Jako se obradovala. Volim kad je sretna. Siguran sam da ljudi ne znaju napraviti čestitku kao mi u udruženju. Koristimo raznorazne materijale, boje, mirise i pravimo čestitke u raznim oblicima. Napišemo par lijepih riječi i poklonimo dragim osobama. Svi su tad nasmijani. Jednog ću dana napraviti mnogo čestitki i stajati na ulici i dijeliti ljudima. Mislim da će ljudi biti nasmijani i sretni. Možda će i ,,ludi tinejdžeri” ( kako ih mama zove ) prestati da me čudno gledaju, ali mama kaže da će ih to proći, da je to trenutno. Osjetim kad me ružno pogledaju. Čujem kad mi nešto ružno kažu. Nisam kamen, ali jak sam. Naučen sam da praštam.
Volim djevojku iz svoje zgrade. Živi u stanu pored mog. Poklanjao bih joj svaki dan ružu, ali se stidim. Najljepša je i ima najljepši osmijeh. Nisam je nikad vidio u udruženju, ali svi znaju njeno ime. Često pričam o njoj. Kad smo bili djeca, često smo se igrali u parku. Uvijek je nosila svoju barbiku. Znam kad joj je rođendan i uvijek joj poklonim čestitku. Ona se obraduje i poljubi me u obraz. To mi je najdraži dan u godini, draži nego moj rođendan. Jedan momak često dođe ispred njenih vrata i ona ga poljubi u usta. Mama kaže da je on fin i dobar prema njoj. Meni je to važno. Onda sam i ja sretan.
Jučer smo u udruženju gledali predstavu ,,Romeo i Julija’’. Lijepa je to ljubavna priča, ali ima tužan kraj. Kraj mi se nije svidio. Ona je moja Julija, iako ja nisam njen Romeo. Volio bih da i ona nekad dođe u udruženje.
Pišem Vam pismo, upućujem Vam poziv. Dođite u naše udruženje. Naučićemo Vas tajne vještine osmijeha. Na licu će Vam biti osmijeh svaki put kad nas posjetite. Naučićemo Vas kako napraviti čestitke, ukrase i naučiti Vas naše pjesme. Zauzvrat ne tražimo mnogo, tražimo samo Vaše prisustvo. Garantujem za Vaš osmijeh.
Vaš Romeo
***
Ljude ne razlikujem po boji kože, po frizuri, po obliku glave, boji očiju, ne razvrstavam na bolesne i zdrave, bogate ili siromašne. Čovjek je čovjek. Neki su rođeni u Kini, neki u Africi, neki u New Yorku, neki u zlatnoj kolijevci, neki na betonu, neki su odbačeni po rođenju, drugi nisu, neki su rođeni zdravi, neki nisu, neki su toliko sretni da im IQ podnosi teške knjige, drugi nisu. Koliko god imali različite sudbine, uvijek imamo isti strah kad sijeva, grmi, imamo iste leptiriće u stomaku kad smo zaljubljeni, proživljavamo na isti način sreću. Osmijeh je univerzalan.
Ostavi pečat u obliku osmijeha na nečijem licu.
Pružu ruku prijateljstva i neka ruka bude duboka tetovaža na duši.
Očima gradi najviše kule empatije.
Budi poseban, budi čovjek.
