HAPPY... END!
Autor: Jelena Mileković Mladenović
O, da, svi volimo hepiendove!
I ne samo to, volimo hepistartove i hepisredine! Gde god vidimo ogoljenu intimu, doskočicu-veselicu, poziv na ostvarenje snova, „meni je lepo , ’aj’, siromasi, aplauz i prepisujte!“ tekstove, zatim socio-prihvatljive pljuvačine, udarimo lajk!
Why not?
'Leba i igara! Kad nije u životu, nek sve bude divno na papiru! Floskula „Ne zaboravite da se smejete“ meni je uvek zvučala kao usputna, knjiška opomena psihijatra pacijentima u prigodnoj ustanovi: „Lekići, pa mašite ručicama, pa pevajte pesmicu...i, da, ne zaboravite da se smejete!“ Diiivni ste!
Joj, što mi je drago što nisam divna i što mi štošta nije divno!
Ljudi mi nisu divni, sa svojim urnebesnim foliranjima i forsiranjima emotivnih priča u kojima nema ni iskre stvarne emocije. Nije mi divno to što svi lažu da im je divno, osim što im nije divna političko-ekonomska situacija, jer su samim tim divni disidenti. Zabole me baš, sve sami urlatori, preletači i ličnim primerom ,,nepokazivači’’ kako bi trebalo. Najglasniji su par puta samopreprodati i žao mi je što većina pučanstva baš njih najčešće sluša.
Nije mi divno što je jevtinoća poskupela i što su fufe i dupeuvlakači trešnje na društvenom kremu u svim oblastima. Što ništa nije bitno osim imaš li para ili „svog čoveka“! Nije mi divno što ne smeš da budeš ni lepši ni pametniji, odmah si neprijatelj i „nešto ’oćeš“! ’Oću, boli me uvo!
Nije mi divno to što zbog dostupnosti informacija više ne možeš da prepoznaš ko je naučio a ko izguglao. Posebno mi nije divno što danas više nego ikad svako može da stekne samopouzdanje na osnovu šlepanja, legalnih prevara, veza i šlihtanja. Moderan marketing! Lagano se infiltrira, sve se ređe borimo protiv njega. A, inače, svi su divni!
Ja nisam. Umem da oteram u tri materine svakog ko ne pere svoj veš, al’ zagleda koliko je moj prljav. Folirante, glupake, „velike ljude“ sa ponašanjem miševa... podugačak je spisak, ovi su glavni.
Umem da ustanem nadrndana bez vidnog razloga i da mi svi smetaju. Fazon, seda mi se u prvi voz i odlazi u prašumu da uzgajam lijane. Često me mrzi da pričam, plače mi se, seli mi se iz ovog ubogog staništa, plašim se, apatična sam, svađam se i mrzovoljna sam. Psujem kao hor kočijaša, grešim uvek na istim mestima, namćor sam i sebičnjak. O egoizmu i narcisoidnosti da ne govorim!
Eto, ja nisam divna!
Milo mi je što je tako.
U moru hepistartova, hepisredina i hepiendova, samo su HAPPY-PAROVI izvesni. Sve ostalo je borba za lajk, „uticaj“ i malecni privid da si nekom nešto bitan. Al’ zamalo.
Je l’ da, svi volimo hepistorije, hepipersone i hepidejeve?
E, zabole me! Ja volim i kad sam besna, nadrndana , glupa i ružna!
Valjda sam zato još uvek prilično čovek.
I prilično ,,nedivna’’.
