Princeza Amigdala
Autor: Predrag Stojadinović
Kao što sam u prethodnom tekstu napisao, postoje tri veoma važna psihološka fenomena koji se nazivaju kognitivna disonanca, kognitivna inercija i amigdalina otmica, a koji čine veoma učestale kamene spoticanja u procesu razmišljanja kod ljudi.
Amigdala, latinski corpus amygdaloideum od grčkog ἀμυγδαλή (amygdalē) što znači badem, je emocionalni centar mozga, deo mozga koji kontroliše osećanja. Amigdalu čine dve međusobno povezane žlezde koje su veličine i oblika badema i koje se nalaze sa obe strane mozga u blizini slepoočnica. U amigdali dolazi do integracije specifičnih informacija kojima se daje adekvatan amocionalni kontekst. Drugim rečima, električna stimulacija amigdale dovodi do doživljaja pozitivnih ili negativnih emocija.
Amigdalina otmica je naziv za neposredne i prejake emocionalne reakcije koje su potpuno nesrazmerne podsticaju ili okidaču. To je, efektivno, preterana reakcija na neki napad koji može biti stvaran ili potpuno umišljen. To može biti i napad rečima, bilo u verbalnom ili čak i pisanom obliku. Tada se obično zove uvreda.
Ova preterana reakcija, bilo stvarna ili umišljena, je zaostala evolucionarno razvijena instinktivna reakcija na situacije u kojima nam je život u opasnosti. U takvim opasnim situacijama, amigdala, koja ima svojstvo svojevrsnog neuronskog alarma, može preuzeti kontrolu nad našim ponašanjem, a naročito dok je prefrontalni korteks efektivno zbunjen u fazi odabiranja adekvatne reakcije. Na taj način dolazi do brze instinktivne reakcije koja može napraviti razliku između života i smrti.
Danas, naravno, više nema tigrova koji nas vrebaju iz žbunja i život nam skoro nikada nije ugrožen na taj način. Međutim, to našoj amigdali izgleda još nije jasno, pa nam se amigdalina otmica danas događa čak i kada je opasnost potpuno umišljena, a najčešće kada je u opasnosti ništa drugo do samo naš ego.
Glavna karakteristika amigdaline otmice je upravo to šta ona otima, a to je potpuna kontrola našeg ponašanja. Tokom amigdaline otmice mozga, sve verbalne reakcije i odgovori su isključivo emocionalni i skoro po pravilu potpuno iracionalni. Tada je nemoguće voditi normalan dijalog sa tom osobom. Moguća je, a često i izvesna, neprijatna svađa ili nešto još gore.
Jednako kao i sa kognitivnom disonancom i kognitivnom inercijom, poznavanje amigdaline otmice je veoma važno zato što jedino tako možemo da prepoznamo kada se ona i nama događa, a ona se događa jednako svima nama, bez izuzetka. Da bismo se uspešno odbranili od mogućih neprijatnosti, tačnije da bismo racionalnom delu mozga omogućili da dobije šansu da dođe do izražaja, neophodno je da prepoznamo da nam se događa amigdalina otmica.
Primeri ponašanja osoba kod kojih je u toku amigdalina otmica variraju od blage uvređenosti, praćene obaveznim skretanjem sa teme upravo na tu uvređenost, pa sve to otvorenih pretnji fizičkim nasiljem ili čak do samog fizičkog nasilja. Ako primetite da se Vaš fokus prebacio sa teme o kojoj ste diskutovali na Vašu ličnu uvređenost, ili ako primetite da ste počeli da tražite način kako da uvredite sagovornika umesto kako da opovrgnete njegov argument, ili ako primetite da ste možda ljuti na sagovornika, da mu čak već i pretite, ili ako primetite želju da se sa sagovornikom fizički obračunate, znajte da je u Vašem mozgu u toku amigdalina otmica.
Isto tako, ako bilo šta od ovoga primetite kod Vašeg sagovornika, znajte da je dalji razgovor u tom trenutku potpuno nemoguć. Nemojte, naravno, odmah krenuti da objašnjavate šta je amigdalina otmica jer to jednako neće dopreti do Vašeg sagovornika kao bilo šta drugo. U takvom trenutku je najbolje da se privremeno povučete i dozvolite Vašem sagovorniku da povrati kontrolu nad svojim ponašanjem, da mu se amigdala primiri, da biste imali bilo kakve šanse da mu bilo šta objasnite. Možda je i najbolje da polako krenete da sagovornika upoznate sa amigdalinom otmicom. Naravno, najbolje je da smo objašnjavate šta je i kako se manifestuje, ida dozvolite Vašem sagovorniku da sam shvati da je upravo bio žrtva tog fenomena, nego da mu otvoreno to i kažete jer takav “napad” može ponovo probuditi amigdalu i onda ide sve iz početka.
Generalno, zbog amigdaline otmice izgleda kao da nismo sposobni da se nosimo sa iznesenim argumentima. Drugim rečima, izgleda kao da nismo sposobni da podnesemo da smo pogrešili i da nismo u pravu. To nisu pohvalne i poželjne osobine, ali su, nažalost, sasvim prirodne i, ponovo, jednako svojstvene svima nama bez izuzetka. Ljudi su ipak emocionalna bića, mnogo više nego racionalna.
Zato, što pre naučimo šta je amigdalina otmica, kako da je prepoznamo i sprečimo, to ćemo pre biti u poziciji da intelektualno napredujemo, da saslušamo mišljenja sa kojima se ne slažemo, pa čak i da sasvim racionalno analiziramo a onda i eventualno prihvatimo stavove i argumente za koje smo do tada bili ubeđeni da su pogrešni.
