Dan, dva aktivizma- i ništa
autor teksta: Aleksandra Saša Kivela
25.novembar, međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, obeležava 1700 organizacija u preko 100 država. Srbija se obeležavanju tog dana priključila 2009. godine, nizom manifestacija u organizaciji nekoliko nevladinih organizacija.Datum dođe i prođe, a u Srbiji ostane uglavnom ćutanje...
Surova i poražavajuća činjenica je da je svaka druga žena u Srbiji žrtva porodičnog nasilja. U porodičnom zakonu R. Srbije u članu 2 piše: “porodica uživa posebnu zaštitu države”, a u članu 5 : “majka i dete uživaju posebnu zaštitu države”. Krivični zakon je izmenjen i dopunjen, a porodično nasilje je postalo krivično delo (KZ član 194). Za neupućene, sem fizičkog nasilja, nasilje u porodici uključuje izolaciju, emocionalno i psihičko zastrašivanje, seksualne napade, uhođenje, ekonomsko ograničavanje, verbalne napade i pretnje.
S obzirom na činjenicu da uprkos zakonima, 54% žena trpi nasilje u porodici, pitanje se nameće samo po sebi: Da li je država zatajila? Kakva je saradnja između centara za socijalni rad, policije, zdravstva i pravosuđa? Čini se da država nedovoljno radi na podizanju svesti o problemu nasilja u porodici – koje dobija na značaju samo kad žena biva ubijena! Iliu vreme održavanja većih medijskih kampanja, kao što je obeležavanje 25. novembra.
U Srbiji se retko raspravlja – javno – o ovom problemu. Patrijahalno društvo pitanje nasilja u porodici smatra tabuom (još jedan u nizu!) i ima tendenciju da se ono izbegava. A porodično nasilje je mnogo veći problem nego što se to želi priznati. Dešava se mnogo češće nego što možemo da pretpostavimo.
Nacionalna strategija za prevenciju nasilja nad ženama je usvojena 2011. godine. Fokus je stavljen na koordinaciju svih aktera i institucija koji rade na ovom polju. Jedna nevladina organizacija je osporila ovaj dokumenat i tu se stalo. Vojvodina je 2008. usvojila strategiju – edukacija za stručnjake, obuke za policiju, radnike centara za socijalni rad, jedinica hitnih pomoći, radnike u pravosuđu. I ništa.
Implementacija zakona u te institucije je spora. Zakoni se ne primenjuju. Propisane radnje centri za socijalni rad, narodski rečeno, ne zarezuju. Srbija je 2013. godine potpisala međunarodnu konvencju o prevenciji nasilja u porodici i zaštiti žrtava nasilja. Po toj konvenciji, jedinice lokalne samouprave ključni su faktori neposrednog delovanja u prevenciji i zaštiti. Da li je razlog njihovog nedelovanja ili neadekvatnog delovanja nezainteresovanost za ovaj problem? Ili zapošljavanje nestručnog kadra?
Na žalost, na svojoj koži sam osetila užas porodičnog nasilja. Veći užas je bio činjenica da oni kojima je posao da pomognu – ne čine ništa. Zapravo, učinili su da se osećam još gore i poniženije. Ni centar za socijalni rad, ni policija nije pokazala volju ni želju da učini bilo šta! Da preduzme zakonom propisane radnje! Tada sam shvatila da su žene zapravo u toj svojoj muci prepuštene same sebi.
Imamo sigurne kuće koje često nisu nimalo sigurne. Nude samo privremeno rešenje. Imamo pri nekim opštinama besplatne pravne službe. Samo kome treba besplatni pravni savet dok mu je glava u torbi? Kako se sprovodi prevencija? Kako i na koji način žrtve nasilja mogu dobiti sve potrebne informacije? A da to nije u nekoliko dana aktivizma oko 25. novembra?
Kada pored mnogo ličnih razloga za neprijavljivanje nasilja postoji još jedan – strah da onaj ko je dužan da vam pomogne i da vas zaštiti neće uraditi ništa! Kako i na koji način država podiže svest svih zaposlenih u službama koje moraju da budu angažovane na suzbijanju i zaštiti žrtava nasilja? Na pravnoj državi je odgovornost da zaštiti žrtve nasilja. Koliko smo mi daleko od pravne države?
Ja sam se za svoju sigurnu kuću izborila sama, uz podršku prijatelja. Verujem da je sramota ćutati, sramota je trpeti i ne učiniti ništa. Odbijanje da se ćuti o nasilju donosi nadu da su promene moguće. Pa se pitam kada će država jasno i glasno da kaže: niko nije dužan da trpi! I kada će svaka kuća u Srbiji moći da bude sigurna kuća? I kada će zakoni početi efikasno da se primenjuju?
