Autor: Anja Mijović
Uvek se pitam zašto većina mačkoljubaca dozvoljava svojim ljubimicama da im, hm, uređuju po kući i menjaju im navike? Zašto govore da je pas taj koji obožava čoveka, a mačka ta koja podnosi ili češće ne podnosi? Kako i zašto su uopšte stavili sebe u položaj mačkinog podanika? No, može biti da sam se ja prvo upoznala s najopasnijom mačkom, pa mi ove domaće došle k’o mačji kašalj.
Naš divni Vuk Bojović je došao na fenomenalnu ideju da klincima pruži šansu da se malo bolje upoznaju s divljim životinjama, sve nas je pozvao da se prijavimo za volontere. Tako ja dobih posao da brinem o raznim bebama. Pitam se da li bi to danas bilo izvodljivo kad roditelji zahtevaju da znaju gde su im deca i da li su svakog trena potpuno zaštićena. Moji nisu ni znali da svaki dan pre i posle škole provodim vreme na Kalemegdanu. Bilo nas je desetak mladića i devojaka i tada nismo ni bili svesni kakva sjajna iskustva stičemo. Sad kad razmišljam o tome, žao mi je današnje klinčadije koja nema više takve prilike. Svi mi, volonteri, smo bar jednom nagrabusili od koje živuljke, to ide u opis radnog mesta, a povrede nismo prijavljivali roditeljima u strahu da nam ne zabrane dolazak. No kako vi verovatno zamišljate da me je anakonda uhvatila u klinč ili lav oglockao, ne, ništa slično! Mene je ujeo konj Figaro koji je i inače važio za najopasnijeg stanovnika ZOO vrta i jednom me je izgrebala i izujedala šimpanzica Žizela, jer je prezirala miris cigareta, a baš dok sam je ja držala prošao čovek s duvanskim štapićem u ruci.
Ali kako danas pričamo o mačkama, zaobići ću silne doživljaje i peripetije iz zoološkog vrta i ispričaću vam priču o tigrici Kali (po kojoj sam kasnije dala ime mojoj rotvajlerki).
Kali je pod moju brigu stigla s nepuna tri meseca. Pre toga je od rođenja živela u stanu kod teta Milke sa svojom sestrom Sabom i crnom nemačkom ovčarkom. Povratkom u zoološki vrt trebalo je malenu Kali naučiti kako je to biti tigar. Mislim da u tome nikad nisam uspela pošto se Kali ponašala kao najblentaviji zlatni retriver. Vodila sam je na povocu. Hodala mi je uz nogu, a sedala čim se zaustavim. Mazila se kod svih posetilaca koji su bili odvažni da nam priđu. Naučila sam je da da šapu, da legne, da se pravi mrtva, da mi donosi lopticu, da skoči na mene i stavi mi šape na ramena. Poverenje je bilo takvo da sam joj uzimala parčekanju mesa iz usta, bežala po kavezu da me ona juri, pa me stigne, sedne ispred mene i da mi šapu da joj vratim. Mogle smo slobodno u neki cirkus da odemo, da steknemo planetarnu slavu. E onda je emisija Pet Šou došla u ZOO vrt da snimi priču o volonterima. I Kali i ja smo imale tačku. Mudro sam ćutala nekoliko dana kasnije kad su moji roditelji uključili treći kanal. Emisija Pet Šou se u našoj kući redovno pratila. Kakvi zabezeknuti šokovi na licima mojih ukućana. Gledaju mene u kući, pa gledaju Kali i mene na ekranu. Tad sam premijerno otvorila Kaline čeljusti i gurala svoju glavu unutra. Tata je stigao da izusti: „Aaa!“, a mama i baka su me samo skamenjene odmeravale. Pokušala sam da ih smirim: „Mala je Kali još, tek joj je šest meseci!“ Nisu se dali smiriti. Ne znam što. Oki, znam. Nego sam im tek tad ispričala s kojim se sve divljim životinjama družim, a da mi je ova mala maca, tigrica Kali najomiljenija. Nekoliko godina posle kad sam i prestala da „radim“, kad god bih dolazila u Vrt dobre nade s Kali bih se izgrlila i izmazila. Tek kad su je stavili u isti kavez s izabranikom Alijom, izbeglicom iz Sarajeva, tačnije spašenim tigrom iz sarajevskog zoo-a, nismo se mogle više grliti. Alija je znao da je tigar, a Kali je i dalje cenila da je retriver.
Moj pas Marko je mrzeo mačke. Mržnji je doprinela jedna luda crno-bela mačka koja ga je, kad se najmanje nadamo, napadala bez ikakvog razloga. A izlazimo ili ulazimo u zgradu, a krećemo ka dvorištu, crno-bela šizika iskače odnekud iskežena s kandžama na gotovs u nameri da Marku iskopa oči. Dakle, zbog nje je od potpune nezainteresovanosti za mačke stigao do pasioniranog mrzitelja. Vijao ih je iz dvorišta kao pobesneli Maks. Negde u to vreme mama je našla na ulici crno-belo mače i svi se složismo da bi baš bilo fino da dobijemo još jednog člana porodice. Ali šta ćemo s Markom koji kad vidi M od mačke podivlja načisto? Odvedem ja Marka i mače u sobu i vrlo ozbiljno i predano psu objasnim da je maca siroče, da nema nikoga svoga i ako je vratimo na ulicu, zgaziće je kamion. Gađala sam ga u sentiment. Iako bi se svako od vas složio da me jedan pas ništa nije razumeo, čak sam i sama to mislila dok sam mu govorila, srećom, prevarila sam se. Od tog trena Marko je prihvatio da maca ostane. Pitali me posle: Kako si uspela? „To je misterija“, što bi rekao Henslou.
Mačka je dobila ime Keti i brzo se odomaćila. Nikad se s Markom nije umiljavala, ali su se poštovali. Bila je prava dama, sva na notice. I nju je komšiluk, kao i Marka dovozio liftom do našeg četvrtog sprata kad joj dosadi šnjuranje po dvorištu. Svako jutro se umivala tako što nas dozove da malo odvrnemo česmu. Onda ona gurne šapicu tek da je ovlaš pokvasi, te se doteruje za novi dan. Nuždu je obavljala u slivnik, to je bila njena ideja jer je shvatila da je mnogo posla kutija s peskom na terasi. Tada nije bilo posipa za mačke. Nije ni bilo pet šopova, ako ćemo pravo. Dakle, šapicom pomeri rešetku na slivniku, obavi šta ima te mjauče da neko pusti vodu u kadi i nadgleda da li se slivnik lepo oprao.
Tri puta je imala mačiće. S Markom se „dogovorila“ da pazi na leglo dok ona časkom skoči do dvorišta da proveri šta ima novo. I zaista, Marko bi legao pored kutije s „decom“ čim njen crno-beli rep zamakne kroz ulazna vrata. Mačići su vežbali „plašenje“ neprijatelja na ujka Marku. Čak su se i verali po njemu. Kad mu dosadi on samo ustane, strese se kao da je izašao iz vode, a vidite mačiće kako lete na sve strane.
Zanimljivo je bilo posmatrati Keti kako vaspitava čeljad. Dovede ih sve i poređa kod kutije s peskom. Nešto im priča na mačećem jeziku, a onda jedan po jedan ulaze u kutiju i obavljaju nuždu, pa ih uči kako da je zakopaju. Ako ne izvedu kako treba, bogami, nalupa ih šapom samo tako.
Mačak iz prvog Ketinog legla je usvojen u komšiluku. Dobio je ime Čarapanko. E on je umislio da je pas, ugledao se na ujka Marka. Kad se sretne s ujkom u dvorištu, prati ga u stopu i imitira. Marko pojuri neku uličnu mačku, ona se popne na drvo, kad eto ti Čarapanka. Uzvere se iznad uličarke i odozgo je mlati šapom ne bi li izgubila ravnotežu i opet bežala po dvorištu da se ujka razonodi.
Svu smo mačeću decu ispoklanjali ali su nam jednog vratili – gospodina Simu. Taj je bio najveća flegma na svetu. Mogli ste da mu radite šta hoćete, ništa ga nije potresalo. A postao je heroj zgrade, jer je imao okršaj s pacovom većim od njega. Jeste da je pretekao za razliku od pacovčine, ali smo ga lečili dugo, urnisao ga glodar.
Posle trećeg poroda Keti smo sterilisali. Dosta je bilo! A onda je u naš dom stigla rotvajlerka Kali. I sad me zamislite kad se uvalim u fotelju da gledam kakav film. S jedne strane pored mene je Marko, s druge Keti. Kali mi je negde kod nogu, a Sima na glavi. Ista je situacija i kad spavam: Marko je pored mene na jastuku, Keti s druge strane, Kali na nogama, a Sima na glavi. I pošto Sima dok knjavoše voli i da mesi noktima po mojoj kosi i da balavi od razneženosti pritom, ujutru izgledam kao čudovište s dredovima koje je lupila struja.
Kad je Kali trebalo da se porodi iz radne sobe smo uklonili starinski astal i napravili boks za buduću rotvajlersku decu. Cela četvoronožna menažerija je oduševljeno spavala u tom boksu, pa sam konačno osećala svoje noge kad se probudim ujutru i nisam ličila na čudovište. Dan uoči porođaja, Kali je rasterala sve iz boksa i mama tad reče: „Ona će se poroditi!“ I tako je i bilo. Keti je čitavu akciju dolaska na svet malih rotvajlera posmatrala stojeći na simsu prozora. Marko i Sima su pobegli u drugi deo stana. Sličnost s ljudskim rodom je očigledna.
Sima se u nekom trenutku odselio. Zaljubio se u komšinicu, zaboravih joj ime i što bi rekli po naški „uvalio se ženski na gajbu“. Išla sam da proverim da li je kod Simine izabranice sve pod konac. Oh, da, imao je kraljevski tretman.
Keti je poživela šesnaest godina i nadživela ostale četvoronožne članove „porodice Bezvezić“ kako su nas od milošte zvali zbog velikog prometa flore i faune u našoj kući.
Danas nemam mačku, jer nemam dvorište. Čim dobavim dvorište, ne sumnjajte da će bar jedna mjaukalica da se odomaći u mom domu.
(priča objavljena u časopisu “Mačka”)