Prva krv

Prvo čega se sećam je kako padam, a zatim ostajem da visim u vazduhu, između dečjeg kreveca i ormara, odećom zakačen za nešto. Mogu da posmatram sobu dok izvirujem iznad dušeka. Uskoro dolaze dve žene i postaju veoma uzbuđene kada otkrivaju da me nema. Mene sve to zabavlja. Odlučujem da se ne oglašavam.

Prva sećanja, tako kažu, datiraju od treće godine života. Mora da sam imao manje od godinu dana ali se jasno sećam ovog događaja. Sećam se i kako su se te dve žene smejale kada su me pronašle i sećam se kako sam se i ja smejao zajedno sa njima.

Kuća je uvek bila puna žena i stalno bi me neka od njih grlila i ljubila. Šta god bih tražio, skakale bi da mi to prinesu. Dopadale su mi se žene. Dolazile bi i odlazile, ali one dve s početka priče uvek su bile tu. Jedna je starija i uvek je vesela i uvek je sa kašikom u ruci. Druga, mlađa, ima topao glas i nežan dodir. To mi je majka.

Bio je tu i taj muškarac koji bi povremeno dolazio, ali on je uvek delovao natmureno. I kada bi me ponekad zagrlio osećao sam kao da je blago ukočen. Nije umeo da grli kao žene. Odlučio sam da ga izbegavam.

Sada sam već mnogo stariji. Mora da imam oko pet godina i igram se u dvorištu iza kuće. Nema druge dece s kojom bih se igrao, pa se uvek igram sam. Ispostavilo se da je onaj natmureni čovek moj otac. Bezbroj puta sam ga molio da mi nabavi psa. Nije hteo. Kaže da su psi prljave životinje. Mislim da on možda i nije moj pravi otac.

Ranije je dolazila Izabela. Bila je godinu dana starija i za glavu viša od mene i imala je dugu tamnu kosu upletenu u riblju kost. Izabela je bila ćerka naše komšinice koja mi se nikako nije dopadala zato što je imala stakleno oko i samo jednu šaku, ali najviše zato što je bila isuviše stroga. Jedanput nas je zatekla, Izabelu i mene, kako stojimo u podrumu sa spuštenim gaćama i od tog dana Izabela više nije dolazila da se igra sa mnom. Nisam shvatao oko čega tolika drama?!

Tih godina nisam imao apetit. Ali, imao sam baku. A baka je bila ona vesela žena koju sam već spominjao i bila je zadužena da me hrani. Sećam je se kako me večito juri po kući sa kašikom u ruci. Ako bi me nekim čudom i naterala da uzmem zalogaj hrane bio bih u stanju da ga satima preturam po ustima pre nego što bih ga progutao.

Da je baka znala bolje podigla bi razmaženo derište od stola i šakom po guzici ga usmerila van trpezarije, a tek sutradan bi mu ponovo ponudila da jede - to isto! Za tri, četiri dana takvog tretmana razmaženo derište bi pojelo ne samo to što je bilo u tanjiru već bi verovatno pokušalo da pojede i sam tanjir.

Ali, baka nije bila pedagog već samo jedna divna i strpljiva žena puna obožavanja za svog unuka. A ja sam svakoga dana sve više ličio na onu decu iz Bijafre.

Povremeno bi me roditelji poveli da posetim dedu. Vozili smo se do njega u našem crvenom automobilu. Crveno je moja omiljena boja zato što je u toj boji i kosa moje majke. Leti, kada bi otac spustio krov od automobila, njena kosa bi viojorila na vetru kao plamen.

Deda je bio visok čovek, uvek veoma lepo odeven i uvek veoma ozbiljan. Nisi mogao ništa da vidiš kroz tu njegovu ozbiljnost. Čuo sam baku kako jednom govori o njemu i kaže: ,,Mnogo pije, mada ga razumem", ali meni to što on pije uopšte nije smetalo iako ga nisam razumeo. Uglavnom, ne sećam se više okolnosti pod kojima smo deda i ja ostali sami, ali se sećam da me je odveo do podruma stare zgrade u kojoj je živeo i tamo me zaključao. Osećao sam da se dešava nešto neobično, ali nisam znao šta. Zašto bi me deda doveo ovde i ostavio? Podrum je bio mračan, prepun starog nameštaja i prašnjavih kutija. Začudo, nisam osećao strah. Podižem glavu ka malom prozoru sa rešetkama koji gleda na ulicu. Zraci sunca koji probijaju unutra puni su sitnih zrnaca prašine. Odlučujem da se ne oglašavam.

I tada se to dogodilo! Prolaze ženske noge, u najlon čarapama i crnim lakovanim cipelama sa štiklom.

Od svih prizora koje sam u životu video, ovaj sa ženskim nogama koje gledam iz dedinog podruma pamtim najjasnije. Iz nekog razloga, zauvek mi se urezao u mozak!

Nedugo zatim, čujem kako se vrata otključavaju i ulazi moja majka. Oči kao da su joj gorele! Dok me izvodi napolje, u prolazu kroz hodnik čujem povišene glasove dede i oca ali ne razaznajem šta govore. Zatim sedamo u auto i odlazimo. Dedu više nikada nisam video.

Kasnije su mi, kada bih spomenuo ovaj događaj, uvek govorili da je sve to bio samo ružan san.

Imao sam skoro šest godina kada sam shvatio da umem da letim! Bio je to jasan osećaj, sasvim nalik na sećanje, samo što nisam mogao tačno da se setim gde sam i kada leteo. A takva su mi sećanja navirala kroz snove u kojima sam, skoro svake noći, kružio nebom.

Letenje - to je jednostavna stvar. Za početak, potrebno je da samo čvrsto veruješ u to da ćeš poleteti. Zatim, moraš da pronađeš odgovarajuću pistu, a meni su prozori delovali kao sjajna uzletišta. Na kraju, moraš da učiniš i taj 'skok vere'.

Ali, nisam imao sreće. Uvek bi me neko, a najčešće baka, hvatao za noge u zadnjem času. Puna kuća žena. Ne daju čoveku ni da poleti!

Strpljivo sam čekao na odgovarajuću priliku i dočekao je. Otišli smo da pogledamo bakin stan koji je ona inače izdavala ali je tad bio bez stanara. Došao je i moj ujak i oboje su bili u kuhinji zauzeti oko nečega.

Konačno - moj trenutak! Doduše, još bolje bi bilo da je bakin stan na nekom višem spratu, ali šta sad da se radi.

Odlučno sam se popeo na prozor. U meni nije bilo ni trunke sumnje. Znao sam da ću uspeti! Nebesa su me dozivala. Skočio sam.

Sedim na betonu leđima naslonjen na zid zgrade. Noge sam skupio i obgrlio rukama, a bradu držim na kolenima. Osećam nešto toplo i lepljivo kako mi curi niz lice. Čujem ujaka koji viče moje ime, ali ne vidim ništa osim živice koja okružuje zgradu. Odlučujem da se ne oglašavam.

Nakon toga, sećam se kako ujak trči sa mnom u naručju. Sećam se i njihovih pogleda kada smo se vratili iz bolnice. Uplašili su se. Videlo im se to u očima. Oni nisu bili letači.

Sada već imam punih šest godina. Nedostaje mi moja majka. Stojim u kadi dok me baka kupa.

,,Idemo sad po mamu i seku u porodilište", kaže mi. ,,Je l' si srećan?"

Osećam kako u meni kulja, kao da ću zaplakati, a onda se nešto prelomilo. Grabim bakinu ruku koja se zatekla ispred mog lica i grizem je tako jako da joj kreće krv.

Ona vrisnu, uhvati se za povređeno mesto i pogleda me zaprepašćeno.

,,Zašto si to uradio?"

Kakva sad sestra - mislim se - to je MOJA majka!

Posmatram je. Osećam slatkast ukus krvi u ustima i kapi vode koje se nežno slivaju niz moju kožu. Obuzima me čudan mir. Odlučujem da se ne oglašavam.