Autor: Nataša Spasojević
Visoka zgrada u predgrađu bila je posve neobična. Za razliku od ostalih u svom okruženju, nije bila od stakla i čelika, već stara nekih četrdesetak godina od cigle i žutog kreča. Imala je i veliko dvorište, sasvim neobično za taj deo grada. Delovala je nekako čudno, a ipak čitav kvart se ne bi mogao zamisliti bez iste.
U njoj njoj nije bilo previše stanova, iako bi se na osnovu njene spoljašnjosti to moglo zaključiti. Svega šestoro ljudi je živelo u njoj: po jedna osoba u svakom stanu. Zvali su je ,,zgrada samaca", jer niko od stanara nije imao partnera. Većina ih je tu živela godinama, te su vremenom postali mala komuna. Iako nikome ništa nije trebalo, svi su vrlo dobro znali da se donekle mogu osloniti jedni na druge. Bar za neke obične, svakodnevne stvari. Stanari se nisu međusobno posećivali, kako to u ovom delu svetu obično i biva. Ako bi kojim slučajem njihovi predvidivi životi bili uznemireni nekim događajem, znali bi da to negativno ili pozitivno iskustvo mogli podeliti sa svojim susedima. Kratko, na stepenicama u povratku iz supermarketa. Jedino je stan 6b imao čudnu sudbinu, ali o tome malo kasnije.
Na prvom spratu, u stanu broj 1A, živeo je S. Nije bio naročito društven, ali svakakoga bi uljudno pozdravio i pitao za zdravlje. S., sin čistačice te iste zgrade, stan je dobio po nešto povoljnijoj ceni. Par godina ranije se razveo od supruge, kojoj je ostavio kuću i usput plaćao visoku alimentaciju za dete. Između stanara su kolale priče da jedva sastavlja kraj s krajem, te bi se često svakog meseca udružili i ostavili mu paket sa osnovnim životnim namirnicama. Da mu se nađe. Jedino što je poneo sa sobom iz prethodnog života bilo je drveno raspeće, obešeno na zidu pored velikog prozora. Kako mu je stan bio na visokom prizemlju, ko god bi se noću provlačio između dva grma uskom, kamenom stazom, sigurno bi doživeo mali srčani napad od sveće što bi gorela pored istog raspeća u mračnom stanu bez zavesa. S. je strašno voleo da pali sveće, iako struja nije bila bogzna koliko skupa. Iz njegovog stana često bi se čule muzika ili glasna svađa preko telefona. Voleo je noću da se raspravlja, mimo pravilnika kućnog saveta. U trenucima finog raspoloženja, obično bi imao goste - dvoje hipika sa kojima bi pio do jutra.
Odmah pored, u stanu broj 2B, živela je mlada dama po imenu G. Imala je najlepši stan, jedini renovirani u čitavoj zgradi. Koju godinu ranije, stan se gotovo počeo raspradati te je škrta stanodavka rešila da renovira podove i kupatilo, mada je odlučno odbacila da zameni rernu staru koliko i ona sama. G. je radila u opštini i s obzirom da joj je porodica živela u istom gradu, često ne bi boravila kod kuće. Bila je vrlo vezana za roditelje i sestru, svaki slobodan trenutak bi koristila da provede sa njima. Tu je bilo i dosta praktičnosti, jer mama uvek kuva bolje od nas samih. G. je vodila prilično predvidiv i monoton život. Ne bi se reklo da joj je to smetalo, jer kao i većina žitelja tog dela pokrajine, zona konfora je za nju bila imperativ. Jedini problem koji bi G. imala je stan iznad, komšinica iz 3B, i užasna buka klavira u deset uveče.
Stan 3B ličio je više na indijsko svetilište nego na kuću. Oltari, nameštaj raspoređen po feng šuiju tako da energija ima što bolji protok, venac u obliku broja 8 ukrašen cvećem i perjem od bogzna koje ptice bili su jedni od simbola samog stana. Ipak, ko god bi bio pozvan na čaj u dom gospođice P., osim iznenađenosti, osećao bi se prilično ugodno. P. je bila vrlo posvećena istočnjačkoj filozofiji, koju je uspešno kombinovala sa strogom katoličkom Crkvom u kojoj je odgajena. Uspela je premostiti gotovo nezamislive razlike i živeti po pomalo luckastim načelima. P. je jako volela astrologiju, te bi sa sigurnošću znala da posavetuje šta se treba raditi na dan kog bitnog tranzita. Strašno je verovala u moć planeta i zvezda. Iako naizgled smirena i sretna, P. je bila vrlo nesigurna u svoju budućnost po pitanju svog ljubavnog života. Svim silama se trudila da veruje da njena ljubav dolazi, zapisano je u zvezdama. To verovanje se gotovo graničilo sa onim ustaljenim arapskim ,,inshallah" (ako Bog da) - ja se neću ni maknuti, a ako padne s neba, ok. Doduše, volela je jednog mladog muškarca, imigranta koji je svoju privremenu sreću našao na zapadu zemlje. S vremena na vreme bi je posećivao, često bi do duboko u noć svirali zajedno na terasi. To su bili dani kada čitav kvart nije mogao mirno da spava, ali nekako bi joj oprostili. Kao da su se svi potajno nadali da će neobična P. konačno uploviti u svoju sretnu luku sa njim, jer bar po fizičkom izgledu odavno joj bilo vreme za to. Mali, balkanski mentalitet i ovde je bio prisutan.
Odmah preko puta, u stanu 4A, stari gospodin B. je provodio svoje dane. Došao je ovde da umre, mada niko sa sigurnošću nije znao odakle. Ono što su svi znali je da je nekada davno, dok mu je supruga bila živa, dolazio sa njom u ovaj deo zemlje na odmor. Voleli su prirodu i neveliku udaljenost od mora. B. je imao reputaciju namćora, sa njim bi retko ko prozborio više od kulturnog pozdrava. Ipak, to je bilo daleko od istine: B. je bio strašno usamljen. Nikada se nije požalio na istu, ali često se mogao videti kako sam odlazi na piće u lokalnu kafanu sa novinama pod rukom, sedi u uglu i čita vesti iz sveta. Kada bi mu neko posvetio malo pažnje i postavio par piatanja, lice bi mu se ozarilo i počeo bi da priča dogodovštine od Kulina bana do danas. Doduše, nikada svoje, jer privatnost je imperativ. Pričao bi uglavnom o opštim temama o društvu i ekonomiji. B. je voleo red i disciplinu, ali su ga godine i starost činile sve više i više zaboravnim. B. je patio od blažeg tipa Alchajmera.
U stanu 5A živela je čuvena gospođa U. Bila je omiljena ne samo u zgradi, nego i u čitavom kvartu! Sićušna damica koja bi se često mogla videti u uskim farmerkama i kaubojskim čizmama, imala je preko sedamdeset godina, iako je izgledala kao da je srednim pedesetim. Uvek vedra i nasmejana, retko bi se mogla videti bez nekog buketa cveća koga bi začas napravila u bašti zgrade. U. je živela život devojke u ranim dvadesetim, kroz njen stan se ne zna koli je muškaraca prodefilovalo na čašu vina. Znalo se da ima sina, ali da je ikada bila udata bila je enigma za čitav kvart. Znalo se da je živela u Španiji, i to na jugu zemlje. U. je strašno volela visoke temperature i preplanuo ten! Mora da je zimi išla u solarijum, jer drugačije ne bi bilo moguće tako izgledati čitave godine. U. niko nije osuđivao zbog njenog načina života, štaviše sve žene bi krišom šaptale iza njenih leđa kako bi volele da su kao ona. U. je živela slobodno, šta god ta sloboda značila. Jednom prilikom, kada su nakon pakovanja pomoći za S. iz stana 1A, devojke iz zgrade su se okupile kod U. na vinu, U. je počela da plače. Bila je vidno potresena, ali u isto vreme i opuštena što može sa nekim da podeli svoju tugu. Na zaprepaščenje prisutnih, U. je govorila o svojoj usamljnosti i mržnji koju je osećala prema gradu u kome živi. Želela je nazad u Španiju, htela je među prijateljima da dočeka smrt. Ono što stanarke ,,zgrade usamljenih" nisu znale je da je U. imala zdravstvenih tegoba zbog kojih se pre desetak godina morala vratiti u domovinu. ,,Nemoj da si tužna, U.!", nežno je rekla G. ,,Okupljaćemo se jednom nedeljno, bilo bi divno da organizujemo žensko druženje!". Predlog je naišao na odobrenje prisutnih, zaista ništa ne košta jedna flaša proseka koju bi cure podelile. Ipak, kako to obično biva u toj zemlji, nikada se više nisu okupile.
Čuveni stan 6B imao je nesreću sa najamnicima. Ranije, godinama je tu živela gospođa J., vrlo neuglednog izgleda i užasno preke naravi. Nije bilo stana u zgradi sa kojim se nije posvađala, i završila na sudu. Svaku parnicu bi izgubila, ali izgleda da za to nije marila. Njoj je to bila zabava. Često bi se čudni mirisi širili iz istog stana, znalo se da joj higijena nije jača strana. Pre koju godinu doživela je moždani udar, te ju je porodica smestila u dom za stare.
Dva meseca nakon, u 6B se uselio gospodin D. Bio je vrlo prijatan, ali duboko nesretan čovek. Niko nije znao pravi razlog njegove loše prikrivene tuge, ali iz pristojnosti nisu se usuđivali da pitaju. Pridružili su se njegovoj glumi, i pažljivo posmatrali ne bi li mu neka glupost pala na pamet, Ipak, D. ih je preduhitrio, te se jedne večeri, nakon skoro godinu dana života u zgradi u predgrađu nije vratio kući. Prozori njegovog stana danima su bili zatvoreni, pa su priče počele da se šire po komšiluku. ,,Možda je u Španiji, skoro je pričao da planira odmor ovih dana", ,,Sigurno je kod porodice na severu zemlje! Nije bio tamo od Božića!", bili su samo neki od nada izgovorenih među stanarima, sve dok se jednog sunčanog petka policija nije pojavila. D. je izvršio samoubistvo. Nije im saopšteno kako niti gde, samo su zapečatili stan dok se zakonska procedura ne završi.
Mesecima nakon incidenta stan nikako nije mogao biti izdat, što je vrlo čudno za taj deo grada. Obično, oglas za izdavanje ne bi bio ni pola dana na internetu, a stanodavac bi primio bar stotina zahteva za najam. Naposletku, L. se igrom slučaja uselila. Nije formalno aplicirala, već je stan dobila na preporuku. Ispod žita. Čitava zgrada je bila vrlo sretna kada su je ugledali: mlada devojka, stalno nasmejana i veoma pristojna. Neko je trebao da ,,očisti" negativnu energiju nakupljenu u prethodnim godinama. Kada se useljavala, svako se trudio da pomogne koliko može: neko bi unosio nameštaj, neko spremio sendviče, neko doneo vino, neko buket cveća. L. je jako volela sveže cveće, naročito se gospođa U. trudila da ga uvek ima u kući. Želeli su da ostane tu, i da njen smeh nadjača ,,zlu kob" stana broj 6B. Ono što nisu znali je da je L. često plakala uveče. Tiho, da je niko ne čuje. Ali gotovo da nije bilo večeri da se ne bi isplakala. L. je bila vrlo usamljena, a ipak stalno okružena ljudima. Često je putovala, gospodin B. se jednom prilikom našalio da je njen šofer s obzirom da ju je povremeno vozio na kolodvor. Očigledno da putovanja i društveni kontakti nisu bili dovoljni za L. Jedino je je P. znala da postoje stvari koje L. nije htela da otkrije, mada ni ona nije bila sigurna šta bi to moglo da bude. Jednom prilikom je zaplakala u autu dok su se vraćale iz pozorišta, suze su same počele da se kotrljaju niz mršave obraze. P. ju je samo zagrlila. Iz pristojnosti nije htela ništa da pita, a možda je trebalo. Ponekad, pristojnost ima veliku cenu.
