-epizoda devet –
Gost autor: Bojan Ljubenović
O Atlantik Sitiju vam više nemam šta reći, to je grad napravljen da goste što duže zadrži u kockarnicama i izvuče im zadnji cent iz džepa. Trebalo bi samo da vidite ,,Cezarovu palatu” pa bi vam sve bilo jasno. Ispred svakog hotela se doduše nalazi široka peskovita plaža koju zapljuskuje okean, članovi naše sobe prošetaše njome i bi nam sasvim prijatno, ali baš tada poče kiša pa se vratismo u ,,Tropikanu”, gde, zaboravih vam to reći, korona ne postoji. Ako li u Njujorku devet od deset osoba nosi maske, u Atlantik Sitiju ih ne nosi niko.
Iako bi tek prepodne mnogi ranoranioci su već iskušavali sreću na kockarskim mašinama i stolovima. Mi smo svoj komadić fortune potrošili sinoć pa nam na pamet nije padalo da im se pridružimo, ostatak naše družine bi na hotelskom bazenu. Zvali su i mene ali sam začudo odlučio da odbijem brčkanje i odem u šetnju. Gubim li ja to svoj nacionalni identitet, zapitah se ne bez bojazni? Ubrzo se i kupači vratiše, te odlučismo da nastavimo put Vašingtona.
Od Atlantik Sitija do glavnog grada ima dva i po sata vožnje, ali se pređu tri države, iz Nju Džerzija se uđe u Delaver, onda u Merilend i završi u Vašington D.C. gde je smešten istoimeni grad koji se meni dopade već na prvi pogled, a na drugi će još i više.
Naš hotel ,,Meriot” bi u 12. aveniji i zahvaljujući gospođi iz zvučnika navigacije i dvojcu na prednjim sedalima pronađosmo ga brzo i lako, iz njega izađe uniformisani livrej i preuze ključeve od kola a nas uputi na recepciju gde sve takođe bi završeno glatko pa se obresmo u sobama. Ispade da ja opet delim sobu sa bračnim parom, koji je svoj očaj zbog neplaniranog uljeza skrivao sasvim vešto. Ako li se jednoga dana raščujem kao pisac pa ,,Meriot” meni napravi spomen kutak kao ,,Njujorker” Nikoli Tesli, tamo će sigurno pisati: ,,U ovom hotelu spavao je B.Lj. sa bračnim parom s Miljakovca jer nije imao novca da doplati za jednokrevetnu sobu”, što će mnoge posetioce dirnuti do suza. Enivej, na brzinu se raspakovasmo pa pravac u grad.
Kad sam pre par meseci rešio da dođem u Vašington, o ovom gradu znao sam tek da se u njemu nalaze Bela kuća i Kapitol i ništa više. Blagu predstavu nisam imaš šta da očekujem i čemu da se nadam, ali me je već prvi susret sa njim razoružao potpuno. Grad koji leži na reci Potomak znatno se razlikuje od Njujorka, evropskiji je, zgrade su niže i lepše, odiše otmenošću i bogatstvom, svi trotoari su popločani, zelenilo je posvuda, besprekorno je čisto i uredno, gužve nisu velike, a ljudi već na prvi pogled deluju negovano i imućno, miris novca i moći oseća se na daleko.
Naša mala ekspedicija najpre stiže do Trga Lafajet, gde izdaleka ugledasmo zgradu ,,Vašington posta”. Mene odmah obliše milina i zavist, a potom, odatle skrenusmo ka Beloj kući, koja, gle, ne bi nimalo daleko i već posle nekoliko minuta obresmo se ispred crne, metalne ograde koja dom američkog predsednika deli od običnog pučanstva. Lagao bih ako ne bih priznao da me je obuzelo izvesno ubuđenje, toliko puta sam u filmovima, serijama i vestima gledao ovo zdanje, a sad sam na licu mesta. Gomila turista takođe je delila moje impresije pa započe bitka za što bolje mesto za slikanje, ali avaj, ispade da su sva podjednako loša, jer su rešetke neumoljivo stajale između objektiva i predmeta naše pažnje. Ovde bi trebalo napraviti nekakav vidkovac za potrebe turista kao što je Banjska stena na Tari, predložih poluglasno, ali me niko od ostalih posetilaca ne podrža. U redu je, već sam navikao da se moje vizionarstvo ignoriše, ali kad-tad će Turistička organizacija Vašingtona doći na moje, živi bili pa videli. Ruku na srce, Bela kuća uživo ne deluje tako impozantno kao na televiziji, kao kad devojku upoznaš preko Instagrama pa je posle sretneš bez filtera. Travnjak je zaista je uredan, (kažem „iza“ jer se ispostavi da smo joj se primakli otpozadi), fontana je isto lepa, zdanje je doista belo i liči na jedan svadbeni restoran na ulazu u Požarevac, ali zašto su zastave na krovu spuštene na pola koplja, zapitasmo se? Da se nije, ne dao Bog, gospodinu Džou nešto desilo? Niko ne umede da nam odgovori pa sa izvesnom zebnjom nastavismo dalje, pu, pu, samo neka ide po redu.
Prvo smo prošli kraj više nego ogromne zgrade američke vlade koja nosi ime Dvajta Ajzenhauera, a onda se ispred nas ukaza poznati obelisk, čije je zvanično ime Vašingtonski spomenik. Idemo do njega, rešismo jednoglasno i trud se isplati. Sa spomenika opasanog državnim zastavama pruža se predivan pogled s jedne strane na Kongres, a sa druge na Linkoln Memorijal. Idemo i tamo, odlučismo osokoljeni što su u ovom gradu od 800 hiljada stanovnika razdaljine znatno kraće nego u Njujorku.
Pre spomenika Abrahamu Linkolnu nailazi se na memorijalni centar posvećen američkim žrtvama u Drugom svetskom ratu i to zaista vredi videti, impozantan je. U centru se nalazi ogromna fontana, odaje utisak snage i iskrenog pijeteta prema žrtvama, njih oko 460 hiljada ako sam dobro zapamtio. U blizini tog spomenika su i spomenici Amerikancima izginulim u Koreji i Vijetnamu, svi su veoma maštoviti i upečatljivi, Ameri u koji god rat da uđu posle prave dirljive memorijale, brine me jedino to što na ovom mestu ima još praznih parcela… Prirodni nastavak ovog spomenika je bazen dužine dva fudbalska igrališta, svima poznat iz filma „Forest Gamp“, kada Tom Henks gazi vodu do kolena ne bi li došao do svoje voljene Dženi. Ovo mesto je inače poznato i po tome što je Martin Luter King tu 1963. održao svoj čuveni govor „I have dream“ na kraju Marša na Vašington.
Ispred Linkoln memorijala bi poprilična gužva. U Vašingtonu je izgleda vreme matura pa su devojčice u raznobojnim haljinama i njihovi vršnjaci u smokinzima okupirali svaki pedalj platoa slikajući se za uspomenu. Neki đaci su došli u pratnji svojih roditelja, krajičkom oka uočih bar dve majke kojima bi valjalo čestitati detinju maturu što bi ovaj svečani čin učinilo još svečanijim; mlađi pak razredi došli su ovde na čas istorije u prirodi, nastavnik ih je okupio u podnožju memorijala i rešetao pitanjima o Linkolnu. Ja sam znao odgovore na tri od pet, ali se nisam usuđivao da se javim, tako mi propade prilika da zablistam na otvorenoj sceni. Uz veliki broj stepenica popeo sam se poletno i ugledao zaista impozantan spomenik 15. američkom predsedniku. Možda ću u nastavku teksta da se ponavljam, ali gotovo SVI spomenici na koje sam tokom ove turneje naišao su prava remek dela koja kod posetioca izazivaju poštovanje i divljenje, hteo to on da to prizna ili ne. Da je sreće pa da naši stručnjaci iz Skupštine grada jednom dođu ovde i nauče nešto o tome kako se odaje počast istoriji.
Napolje sam izašao taman da uočim kako se na platou odvija prosidba uživo, mladi Afroamerikanac beše kleknuo ispred svoje izabranice, dok su sa galerije bez daha to sve pratili njihovi prijatelji očito unapred upućeni u stvar. Recitacija bogami potraja, ali na kraju devojka reče glasno DA, što izazva buru oduševljenja među gledaocima, aplaudirao sam i ja, nek vam je deco sa srećom.
Već beše pao mrak pa odlučismo da obilazak Kapitola odložimo za sutra, tako i bi. Odmah posle doručka i odjavljivanje iz hotela (koje se obavlja putem smart televizora u sobi), krenusmo dalje. Moje oduševljenje otmenošću i čistoćom Vašingtona nije jenjavalo, odlično bih se ovde uklopio tim pre što ovde svaki drugi čovek vozi električni trotinet, a u Njujorku tek retko ko. Elem, upečatljivi prizori smenjivali su jedan drugi. Prvo sam se slikao ispred „Vašington posta“, onda ugledao Nacionalni muzej, pa Muzej mornarice, da bi iznenada ispred nas iskrslo sedište FBI. Naravno da smo iskoristili priliku da se slikamo ispred zgrade koja nosi ime Dž.E. Huvera, kojom prilikom sam ja zaboravio flašicu sa vodom u žardinjeri ispred ulaza, nadam se da momci u crnim odelim a i naočarima za sunce to neće pogrešno protumačiti.
Kad smo se već sasvim primakli Kapitolu primetih mnoštvo parkiranih autobusa, već postavljenu svečanu binu i buljuk policajaca, prizor mi odnekud bi poznat, nije valjda da SNS i ovde ima miting, presekoh se. Srećom nije bilo to već se danas u Americi slavi Dan sećanja na policajce poginule na dužnosti, praznik koji okuplja policajce iz čitave države, zato smo ih od jutros u paradnim uniformama sretali širom grada. Malo sam bio razočaran što neću videti Kapitol izbliza, ali mi se raspoloženje popravi kad videh kako me u obližnjem parku dočekuje tridesetak policajaca na konjima postrojenih u vrstu, znao sam da se u Americi cene književnici ali ovo je izvan svakih očekivanja, hvala braćo, nije trebalo.
Za binom poče program i moj zet reče da misli da govori lično predsednik Bajden, prepoznaje ga po glasu, ja samo odmahnuh glavom, meni su svi muški američki glasovi isti, bilo mi je samo drago što je Džo dobro. Idemo prema Džefersonovom memorijalu, naredi sestričina i mi se ustremismo tamo, koračali smo nogu pred nogu razgledajući ostale zgrade adminstracije i kulture, Sminsonijan muzej je pravo čudo, baš kao i Ajzenhauerov memorijal, sve beše mirno i uobičajeno dok najednom policajci na motociklima ne počeše da upozoravaju prolaznike da ostanu na trotoarima i ne stupaju na kolosek. Šta se zbiva, začudismo se svi, odgovor stiže za manje od minut, pravo pored nas prođe povorka predsednika Bajdena, koji se beše vozio u svom blindiranom vozilu pod nadimkom „zver“. Srećom sam snimio sve jer mi niko ne bi verovao. „Pristavi kafu, sad ćemo da dođemo“, zamalo ne viknuh za Bajdenom, jer smo uistinu nameravali da ponovo posetimo Belu kuću, ali ovoga puta sa glavnog ulaza. U tom cilju nastavismo dalje jedva svesni da smo upravo prisustvovali prizoru koji se vidi jednom u životu a često i ređe, pravili smo se ravnodušni kao da predsednika SAD viđamo svako jutro u piljari, „Ova tvoja knjiga se sama piše“, reče mi inženjer iz Raške u poverenju, ja samo klimnuh glavom i nastavih dalje. Za svog vakta video sam uživo nekoliko predsednika, Tadića, Nikolića i Vučića čak i po više puta pa mi to nije knjigu donelo, a teško da će i sada. „Idemo dalje, deco“, kao da začuh glas Dragana Nikolića iz istoimene serije, tako i bi, posle dugog pešačenja obišli smo Džefersonov i Ruzveltov memorijal, kao i spomenik Martinu Luteru Kingu. Dobar vam stojim da ih vredi videti. Priroda tom delu grada je fantastična, čitava obala uz reku Potomak je jedan veliki, čisti park. Vašington na vodi očito nije angažovao iste arhitekte kao i Beograd. Na kraju dođosmo i do prednje strane Bele kuće, koja beše još udaljenija za slikanje, između nas i nje isprečiše se ograda i pojedinac na čijem je reveru pisalo „Secret servis“. Pa kako bre dečko tajna kad vam na reveru piše ko ste, pomislih ja, prisetivši se Nušićevog Aleksa Žunjića. Dosta je bilo za danas, preseče najednom zet i mi se složismo s njim, i onako smo od jakog sunca izgoreli i pocrveneli toliko da bi nas glat primili u Muzej američkih Indijanaca, pravac u auto i kući.
U Njujork smo stigli pred ponoć i dok su svi ostali odmah zaspali moj kompanjon iz Raške i ja smo ostali na terasi da uz vino premotavamo dan. To se jednom momentu otelo kontroli toliko da smo u dva po ponoći iz sveg glasa pevali, ostali stanari mora da su uživali u tome, što me podseti na besmrtnu anegdotu koju mi je još ranije ispričao ovaj duhoviti čovek. Prepričaću vam je sada bez dozvole autora, elem, kada je prošli put bio u Njujorku posetio je jedan karaoke lokal, pa kad je došao red na njega da odabere pesme koje bi otpevao on je na komadiću papira napisao dve želje: „Moje je srce violina“ i „Stani, stani Ibar vodo“ i to na ćirilici, konobarica je papirić uredno odnela di džeju, i ubrzo donela odgovor da tražene numere trenutno nemaju, ali da će iz već sutra biti na repertoaru, pa kad su ga drugari Njujorčani pitali zašto je napisao baš te dve pesme, on je iskreno odgovorio: „Ja druge ne umem da otpevam“.
(nastaviće se)
