Srbin u Njujorku (sezona druga) 5.

Првог јутра мог боравка у Њујорку пробудио сам се у шест, џет лег ли је, адреналин ли је, ко би га знао. Шта ћу сад да радим кад сви други спавају, помислио сам, али баш тада се из друге собе указа мој зет у спортској опреми који ме упита хоћу ли с њим на кросфит? Шта ти је то кросфит, питао сам? То је комбинација трчања и вежби снаге и изджљивости, објасни он стрпљиво. Слушај, реко, ја сам последњи пут вежбе у цик зоре радио ’91. а и тада само пар дана док ме нису послали у рат, но и то ми је било боље него да радим жабље скокове и гуштеров лет у чизмама. Поћи ћу с тобом али само као гледалац и навијач. Добро, како хоћеш, рече он и погодба би склопљена.

Спустисмо се у гаражу и уђосмо у тојоту сијену, аутомобил величине мањег аутобуса, који се на нашим друмовима не може видети, има седам седишта, препун је електронике и кошта као двособни стан на Карабурми. Беше ми баш угодно кад ме запљусну мирис новог и још једном се обрадовах што мојим младим рођацима у туђији иде тако добро. Возили смо се двадесетак минута међу возилима сличног габарита, овде је свако друго возило мало је рећи – џип, пре него што стигосмо у, ајде да кажемо, спортски центар, чији срж чинише огромне две вежбаоне са милион тегова и справа. Отуда већ излазише појединци који су свој тренинг управо завршили. Па кад сте тек ви устали браћо Американци, помислио сам изненађен. Одувек сам мислио да јутарњи џогинг а потом заједнички породични доручак и одлазак на посао након што пољубиш жену и децу само холивудски филмски мит, а не стварност. Код нас у Србији се чланови домаћинства ујутру бар три пута посвађају на крв и нож пре него разиђу куд који, о гимнастици и љубљењу нема ни говора. Шта је даље било, да, мој зет ме љубазно представи спортфит коучу, он још љубазније упита хоћу ли и ја да вежбам, ја само одмахнух главом и ставих руке на дупе – међународни знак старих и изнемоглих особа, па се он посвети сталним муштеријама, мушкарцима и женама од којих неки беху и моји исписници али ин вери гуд шејп, видело се да на овим јутарњим радничким спортским играма немају неоправданих изостанака. Наредних сат времена док се мој зет знојио и поносно представљао Србију у такмичењу са десетак учесника различитих раса, боја и порекла, ја сам глуварио отуд и одовуд, изашао сам чак и напоље и прошетао по фудбалском терену. Да је бар било некога па да на америчком тлу покажем своју вештину с лоптом међутим плејграунд беше пуст, ја ипак без лопте начиних пар финти за случај да неки ловац на таленте негде вреба из прикрајка, на крају ипак одустадох и вратих се у чекаону.

Време лети кад се неко други зноји и мучи, па ускоро тренинг би завршен, мој зет би задовољан учињеним па се у добром расположењу вратисмо у стан где су нас већ чекали остали чланови домаћинства. Шта планираш данас да обиђеш у Њујорку, упита ме сестричина? Ја само слегох раменима, требало је најпре да решим енигму како да из Форт Лија (који није у сродству са Брус Лијем оп. аут.), уопште стигнем на Менхетн, е , ту ми у помоћ прискочише гости из Београда и љубазно понудише да ми први дан буду водичи и ја одмах пристадох.

То се у наредних дана испостави као одлична одлука, јер се Миљаковчани показаше као изузетно пријатно и пожртвовано друштво, једни другима показивали смо кутке Њујорка које до тада нисмо видели, испостави се да су прилично издржљиви у пешачењу и чак имају леп смисао за хумор. Све у свему, врло ретко смо се раздвајали, што је касније довело до зближавања коме се нисмо баш надали, али о том, потом, није оно што мислите.

По цени од два долара аутобус нас је превезао преко Вашингтон моста до почетне метро станице. Ту куписмо недељне карте по цени од 34 долара, што и вама саветујем ако дођете у Њујорк и имате намеру да се често возите подземљем. Наше прво одредиште беше 42. улица и кад стигосмо изронисмо тачно испред зграде ,,Њујорк тајмса”, где дођох на идеју за мали перформанс, сликање са ,,Вечерњим новостима” уз нос конкуренцији, носио сам се мишљу да чак уђем унутра и поклоним им примерак, али се срећом ипак уздржах. Ћирилица овде баш није најпопуларнија ових дана. Сликао сам се и са свијом новом књигом сатиричних прича “,,није смешно”, која је недавно изашла у издању ,,Лагуне”, не знам да ли сам вам то до сада поменуо.

Тајмс сквер беше баш онакав каквим га памтим само са мање туриста и егзибициониста. Корона још многе путнике намернике обесхрабрује да дођу у Велику јабуку, град у коме се и ових дана носе маске у свим затвореним просторима иако наредбе нема, већ је све на нивоу препоруке. Где ћемо сада упитасмо једни друге и брзо дођосмо до консензуса да можемо куда желимо ни не слутећи да ће нам се тај лакомислени став дебело осветити. Ушли смо у Бродвеј и пешачили ногу пред ногу упијајући енергију овог града која се осећа у ваздуху. Свака нова улица надахњује и изазива радозналост. Наш први циљ беше хотел “Њујоркер”, што баш он, читаоци који су испратили прву сезону овог путописа знају да се у приземљу тог хотела налази мали меморијални кутак посвећен нашем Николи Тесли. Прошли пут сам случајно набасао на њега, а овога пута сам желео да га покажем својим новим пријатељима. Речено-учињено, после пола сата пешачења обресмо се у хотелу и сиђосмо у приземље, све је и даље стајало како и памтим. Хтео-не хтео човеку навру емоције када уђе овде и види како Американци одају почаст дечаку из Смиљана који се једнога дана са полупразном торбом ствари и пуном главом снова и идеја упутио преко океана.

Ту емоцијама не би крај, из хотела смо се запутили право пред српску цркву у 34.? улици, коју је пре пар година захватио пожар наневши јој опекотине због које је морала да буде затворена. Стигавши тамо видели смо да су радови на обнови у току. Кад спазих грађевинску скелу и мешалицу за бетон ухвати ме носталгија за Калуђерицом, тај звук препознао бих међу хиљаду, још да се однекуда зачуо и хилти заплакао бих се ко киша.

Њујорк нас је мамио даље па смо одлучили да се спустимо до Сохоа и још даље чак до меморијалног центра посвећеног жртвама 11. септембра. Могли смо додуше ићи и метроом, али то би било сувише лако. Успут смо куповали безалкохолне напитке. У једном наврату и пиво и то у лименкама величине XXL, od 0,7l тачније, рекох вам већ да у Америци неме ничег малог ни обичног. Сохо је уметничка четврт и то се види на први поглед, прегршт галерија, атељеа, салона и кафића, сведенија архитектура и људи необичнији од осталих. Препешачисмо и њега те убрзо стигосмо до некадашњег Светског трговинског центра. Када сам прошли пут био на овом месту јако ми се дојмио споменик који су направили на месту где су се закуцали авиони камиказа. И сада беше тако, у међувремену је саграђена и друга зграда близнакиња али и необична, бела грађевина чудних лукова која споља не изгледа импозантно али је изнутра права грдосија у коју су смештени луксузни бутици и подземни железнички чвор, заиста објекат чијем архитекти треба честитати. Ја сам и у таквом метежу ипак успео да пронађем тоалет, на чему и мени треба честитати, али то је већ факултативно.

Сада идемо до Бруклин бриџа, предложише моји сапутници, тамо је берза њујоршких сувенира који се могу купити по повољним ценама. Није ме требало више наговарати, устадох на ноге све теже, па правац мост. Пре седам година на овом месту привеске и магнете продавала је само једна Кинескиња и то инкогнито, а данас је то прави бувљак, за пар долара може се купити којешта, фотографије, играчке, слике, привесци… Продају их типови заправо тотално незаинтересивани за продају, непоштена муштерија може прегршт дрангулија да стрпа у џеп и мирно одшета даље а да они ни прстом не мрдну.  Ипак, то нико не чини, на овом месту игра се на поштење и, гле, поштење се исплати.

Хајмо до Кинеске четврти и Мале Италије, паде наредни предлог и он би једногласно усвојен, као да треба да одемо од Лиона до Ђерма а не да пешачимо ко зна колико. Ипак после извесног времена стигосмо и тамо. Кинеска четврт ми се није дојмила нимало као уосталом и ништа кинеско осим Кинеског зида, док ми је италијанска четврт одмах прирасла срцу. Прегршт италијанских застава, мали ресторани са слатким баштама и зализаним конобарима, романтична музика и чаврљање гостију, зграде са зарђалим пожарним степеницама дају овом месту шмек због кога није тешко замислити снимање ,,Причу са западне стране” већ иза првог ћошка.

Сад идемо кући, одлучисмо али то беше лакше рећи него учинити јер станица метроа беше подалеко, а наш корак све спорији. Знате ли да смо данас прешли скоро 15 километара рече мушки брачни друг, чији инжењерски мозак на брзину израчуна пређене кораке из апликације у километре. Мојим ногама то није требало ни говорити јер сам се улицама вукао као пребијен, гомила лекова коју сам претходних дана убацивао лопатом у себе узела је данак. Елем, у Форт Ли стигли смо за сат времена и ја сам се одмах стровалио на кревет мислећи да више никада нећу устати, али тада мој зет изговори чаробне речи: ,,Хоћеш ли са нама на базен, имају и сауну и ђакузи?” и кроз моје измучено тело прозуја нова снага. Базен у Њујорку, say no more, man, моји пријатељи у животу и на Фејсбуку знају да базен у мом животу има култни статус – гремо.

Тамо смо стигли после вожње од пола сата хајвејом, (у овом граду је све на пола сата вожње), беше то стварно импозантан спортски објекат са кошаркашком двораном, огромном теретаном, продавницама, кафићем и наравно базеном у који замало да мене и инжењера не пусте јер код себе нисмо имали никаква документа нити смо слутили да ће нам поред купаћих гаћа требати. Срећом сам у телефону имао фотографију своје личне карте, вил ју спел јор нејм, сер?, замоли ме девојка са пријавнице и ја без грешке конверовах ћирилицу у енглески алфабет. Ок, изволите ући.

Пет месесеци узастопно ишао сам у теретану у Винчи и за то време постигао известан напредак складности свог тела, али ме прошли месец ухвати мрзовоља те одустадох од вежбања, па се моји мишићи вратише у природну млитавост, а стомак поново надође као тесто. Да сам само знао да ћу у Њујорку ићи на базен вежбао бих до изнемоглости. Овако сам се америчкој јавности представио у купаћим гаћама не баш у репрезентативном издању. Елем, док зет, унучић и Миљаковчанин одоше у базен ја одмах изабрах ђакузи у коме већ уживаше две младе Афроамериканке. Остварује ли се то мој амерички сан, помислих улазећи у више него топлу воду, још кад она подебела изађе из воде а остадосмо само згодна и ја све крену на добро. Моја цимерка је у руци држала масивни телефон и ја а помислих да је то ради селфирања и пућења како је код нас у Србији на базенима обичај и ред, али не, она је читала књигу. И ја сам писац, замало не рекох, и мојих књига има у електронском издању, јесте да су на српском али могу вам их на лицу места превести. Таман што сам све то замислио романтични тренутак се сруши као кула од карата, у базен уђоше два дебела Мађара и почеше да чаврљају на свом матерњем језику што упропасти атмосферу. Јесте да је моја књига “Писма из Србије” преведена на мађарски и да су ми Мађари тамо једном уприличили лепу промоцију на свом тлу, али их баш не симпатишем нарочито, колико пута су ми се само њихови цариници на Хоргошу замерили до коске, плус ми се телевизор који сам прошверцовао из Мађарске покварио пре рока, а сад још и ова двојица туљана. Браћо велико-Срби ако икада планирате да нападнемо Мађарску и проширимо српско царство бар до Сегедина и Морухалум бање рачунајте на мене, ову пропаст из ђакузија само крв може да спере.

(наставиће се)

photos by Bojan Ljubenović