- epizoda sedma –
SRBIN U NjUJORKU (SEZONA DRUGA)
Gost autor: Bojan Ljubenović
Ima dana koji se čoveku urežu u sećanje pa ih posle pamti do kraja života, naredna dva koje ću pokušati da vam prepričam svojim rečima verovatno će spadati u tu kategoriju, ali dosta sa uvodom pređimo odmah na razradu i zaključak, elem, kao što sam vam u nekoj od prethodnih epizoda već najavio bilo je planirano da jedan vikend provedemo u Vašingtonu, ali nas je zet prijatno iznenadio odlukom da najpre posetimo Atlantik siti, presedanje je sve obradovalo a naročito mene, jer sam o ovom gradu čuo da je grad kocke i greha, dakle sve najbolje, put ovog grada krenuli smo u kasno popodne, nas petoro odraslih i dvoje dece vozilo marke tojota sijena primilo je bez ikakve muke, vožnja bi usporena ali prijatna jer smo u kolima na raspolaganju imali sedam sedišta, internet, televizor u boji, klimu i sve što već sleduje, bio je petak pa je izlaz iz varoši bio zakrčen poprilično, svi auto-putovi ovde imaju pet ili šest traka, ali u špicevima ni to nije dovoljno.
Tek posle stotinak kilometara gužva se malo razredi pa smo jurnuli brže, iako ovde gotovo sva vozila imaju preko dve hiljade kubika i bog te pita koliko konja, vozi se veoma pažljivo i u okviru propisane brzine koja iznosi 50 do 60 milja na sat, nema dakle divljanja kao na autobanovima širom Evrope, barem ja nisam bio svedok nijednog. Zet nam nije rekao u koji hotel idemo i šta nas tamo čeka, hteo je da se iznenadimo, i stvarno, kada smo posle tri i po sata stigli, bili smo iznenađeni veoma, pred nama je stajao hotel egzotičnog imena „Tropikana“ za čiji opis će mi ovde zafaliti reči, oni od vas koji su bili u Las Vegasu verovatno će znati o čemu govorim, to je najveći hotel koji sam u životu video, sastoji se od četiri kule i nebrojeno spratova i soba, samo mu garaža ima na hiljade parking mesta ali i pored toga mi jedva nađosmo jedno, petkom uveče se izgleda čitava istočna obala sjati ovde.
Kada smo se brzim liftom spustili do recepcije zapljusnuo nas je žamor gomile već pristiglih gostiju, bljesak fluorescetnih svetala, žubor velike fotane, umjetne palme i drugi najrazličitiji kič, verovali ili ne, hotel ima i svoje veštačko nebo koje tako dobro urađeno da sam do pred zoru bio uveren da je pravo, gledao sam unezveren okolo i bio uzbuđen kao dete u Diznilendu, jedva sam čekao da se čekinujemo pa da okruženje detaljeno istražim.
Prijavljivanje ispade teže nego što smo mislili, mašina za chek in nas je tri puta odbila pa smo bili prinuđeni da to uradimo na starinski način, ali to beše lakše poželeti nego učiniti, ispred recepcije je bio podugačak red, no niko se nije nervirao, Amerikanci redove i inače primaju sa gandijevskim mirom, za sve ovo vreme nikada nisam čuo da neko cupka ili gunđa, nema ni onih tipova „samo da nešto pitam“, jednostavno se strpljivo sačeka i to je to.
Kad se konačno prijavismo i nađosmo lift za našu kulu popesmo se na deseti sprat i uđosmo u dve spojene sobe, ispade da ću ja hotelsku smeštajnu jedinicu deliti sa bračnim parom sa Miljakovca, verovatno svoj romantični odmor nisu baš tako zamišljali, ali šta je tu je, sobe behu veoma udobne i prostrane svi smo okruženjem bili toliko zadovoljni da od nekuda izvadismo flašu crnog vina i ubrzo zapevasmo u petoglasu, za silazak u kockarnicu odlučio sam da obučem plavu košulju s ruskom kragnom, što domaćini, nadam se, neće shvatiti kao provokaciju, malo je reći da sam bio elegantan, zamislite sada Džejmsa Bonda kad ulazi u kazino, eto takav sam bio ja samo bez smokinga, kose i „berete“, brzim liftom se spustismo u prizemlje i zakoračismo u svet kocke.
Na ovom mestu će mi opet zafaliti reči ali ću se valjda snaći i sa ovim kojim raspolažem, plus objaviću i fotografije pa ćete videti i sami, pred nama se ukazaše na stotine slot mašina koje blještaše neverovatnim bojama i sjajem, stolovi za rulet i blek džek, elegantne hostese sa poslužavnicima punih besplatnog pića za igrače, a igrača, koliko ti duša hoće, kocka se i staro i mlado i zdravo i bolesno, zgodno i nezgodno, istog trenutka znao sam da i ja moram da okušam sreću.
„Zar ćeš stvarno da se kockaš?“, upita me zet ne bez prekora u glasu, on u ovaj grad dolazi bar jednom godišnje, ali ga hazardne igre ne privlače baš mnogo, naravno da hoću, odgovorih, kako da unucima objasnim da sam bio u Atlantik sitiju a da ni dolar nisam spiskao, idem pravo za neku mašinu.
Kockarskog entuzijazma mi nije manjkalo, ali znanje jeste, naime, pojma nisam imao kako se igra na svim tim blještavim čudima, pokušao sam da kibicujem druge igrače i tako otkrijem tajnu, međutim, nije mi baš pošlo za rukom, koja li je tajna ove igre, sve bi mnogo drugačije od poker aparata po kojima sam lupao „veća-manja“ nekada davno u kafiću "Boem" u Kaluđerici. Na kraju me strpljenje izdade pa novčanicu od deset dolara gurnuh u prvu slobodnu mašinu i sedoh na stolicu, how difficult could it be, pomislih i otpočeh igru koja je trajala ne više od dva minuta, nemate više kredita kao da čujem aparat za „Bus plus“ – game over.
Mojih deset dolara nestadoše kao da ih nikada nije ni bilo, pa više nego razočaran ustadoh sa stolice, Džejmsu Bondu se ovo nikada ne dešava, naprotiv, ali tako biva kad se bez neophodnog znanja čovek uđe u kockarnicu, tu pehovima ne bi kraj, pijući crno vino iz velike čaše uspeo sam da se ispolivam po košulji, čime moja elegancija zadobi ozbiljan udarac, ali se iz košulje pojavi fleka u obliku broja jedan, nije li to neki znak, pomislih i odmah mi sinu – to je simbol da treba da pređemo na rulet.
To što je za rulet stolovima bila poprilična gužva nije nas obeshrabrilo ali jeste podatak da najmanji ulog košta 25 dolara, prosečna plata u Srbiji jeste se vinula u nebesa, ali što je mnogo mnogo je, u taj čas dobismo pomoć stranog kapitala, zet odluči da se uključi sa nešto keša, šta ćemo, kako ćemo, brzo se dogovorismo da svi uložimo po šaku dolara i napravimo konzorcijum, daj žetone za sve pare, doviknuh ja krupijeu i sedoh za sto za kojim je u tom trenutku neki tip već igrao sa bezbroj uloga i gubio očito velike svote iz minuta u minut.
Hoću li odmah sve pare da stavim na jedan, broj koji se na mojoj košulji ukazao kao lik sveca na kori drveta, ipak odlučih da neću već izabrah drugo rešenje, prvi žeton stavih na crveno i već posle par sekundi kuglica se zaustavi na crnom – ćorak. Pa dobro, pomislih, i Dostojevski je podosta gubio na kocki, ako ga već ne mogu doseći po književnom talentu, možda mogu po gubitku na kocki, pre par godina sam u Visbadenu posetio kockarnicu u kojoj je nesrećni Fjodor gubio iz noći u noć i na kraju, kažu, klisnuo bez da plati dug, lepo je koračati stopama tako velikog čoveka.
Na stolu za rulet zameni se krupije, ali inženjer iz Raške zameni mene tvrdeći da će imati više sreće i gle, to se ispostavi kao tačno, već u sledećoj ruci dobismo dva žetona! Naša radost zbog dobitka bi tolika da nam priđe neki bradati čovek i upita odakle smo a kad mu otkrijsmo naše geografsko poreklo on reče da je bivši američki marinac koji je služio na Jadranu i Bosni, „prepoznao sam vas po jezku“ reče vrlo prijateljski i nastavi da čavrlja, mani me se čoveče, pomislih, ne volim da se intimiziram s marincima, i ja sam bio vojnik u Bosni pa s tim ne smaram ljude po kockarnicama, okrenuh mu leđa pa se opet posvetih ruletu, ovoga puta pogađala je gospođa M sa Miljakovca i gle – opet smo dobili, oduševljenje postade još i veće, sledeće ruke se prihvatih ja i stavih žetone na crno – opet pogodak!
Da prebrojimo koliko imamo, opa, u plusu smo 100 dolara, hoćemo li da igramo još ili odustajemo, većina odluči da je vreme da žetone unovčimo i taktički se povučemo s bojišta, jedini koji je bio protiv, pogađete već, bio sam ja, uveren da me je noćas krenula kockarska sreća te da bih se obogatio samo kad bi mi dopustili. Krupijeu dadosmo znak da nam je hazarluka za večeras dosta i on se ljubazno oprosti od nas za razliku od onog marinca koji nije prestajao da melje, čoveče ako ti je već do vojske dođi u Srbiju imidijetli, kod nas će, kako čujem, opet uvesti vojni rok, imaćeš tri obroka i marendu pa se igraj vojske koliko te volja, ako treba dobićeš i državljanstvo kao Stiven Sigal i Adrijana Lima, samo nas se otkači, leba ti.
Na blagajni unovčismo žetone i slikasmo se s dobitkom, sve se može kad se Srbi slože, gde ćemo sada, pravac diskoteka odlučismo jednoglasno, da u sred kockarnice nalazi se noćni klub isred kojeg već stajaše stotinak mladića i devojaka, i mi malo postajasmo u redu, ali nestrpljenje prevagnu, idemo u kafić tamo se red ne čeka odlučismo i stvarno, ubrzo smo sredstvima kazina platili sebi piće i duže od sat vremena igrali okretne igre, a da se ja ipak vratim za rulet i još jednom stavim na crno, pitao sam se glasno, ali me još jednom kompanjoni odgovoriše, idemo sad u diskoteku gužva se razišla, naredi vođa puta i mi ga odmah poslušasmo, već na malo nesigurnim nogama dođosmo do ulaza gde su nam uzeli po 15 dolaza za ulaz i lupili nevidljive pečate na desnoj šaci, možda bih vam i ispričao šta se unutra izdešavalo da se ne držim pravila „šta se u Atlantik sitiju desi u diskoteci to ostaje Atlantik sitiju u diskoteci“, a i valja mi se jednom vratiti kući.
(nastaviće se)
