Autor: Snežana Mirić
To što se ona godinama u raznim prilikama izmotavala govoreći kako se rađamo bez rezervnih delova, moralo je, pre ili posle, po Marfijevom zakonu da rezultira potragom za nekim od pomenutih. To tako biva, hteli ne hteli.
I kako neki glupav događaj iz prošlosti ima dalekosežne posledice je pitanje koje ona ne postavlja, već prezire. Ruga mu se, naziva ga slučajnošću, paralelno vičući onima koji proklamuju teorije kako slučajnosti ne postoje, „Ne jedite blato!“ Naravno da postoje. Mogla bi da nabroji mali milion svakojakih slučajnosti od rođenja, a i pre...
Ima već skoro trideset godina kako je bila trudna i pred sam porođaj na svojim starim poluraspalim rolšuama odlazila na ginekološke preglede. Petnaest takvih trudnoća mogla je da iznese zaredom k’o ništa. Svom mršavom telu dodala je osam i po kilograma koji su zajedno sa bebom i vodom iz ličnog bazenčeta iscureli na sto. Za nedelju dana vratila se u svoje frularice i upasavala košulju. I sve bi bilo savršeno da tog dana na stolu nije zapelo, ali baš baš zapelo i u jednom trenutku prebrojala je između svojih raskrečenih nogu i razapetih ruku sa infuzijom, transfuzijom, indukcijom, osam lekara, četiri babice i dva neka deteta iz Medicinske škole koja su obavljala praksu.
- Mnogo nas je, reče, za ovako malo kiseonika, neko bi morao da izađe. Evo mogu i ja pošto ništa više ne osećam, idem kući, pa ću da se vratim sutra...
- Vidi je, reče njen doca, do maločas je jedva disala, a sad će da se bije! Ok, sad će i biće to – to! Udahni duboko i u jednom dahu ga iznesi.
- Doktore, odgovorila je, to je onaj što nije hteo da se rodi devet godina, pa me sad zeza u zdrav mozak, već slutim da će mi ostatak života biti veseo. U dahu nego šta, katapultiraću ga, a vas je i dalje previše u mom kiseoniku, ajd bar neka se neko obaveže da će ga ukebati da mi ne padne na pločice.
Smeh.
Bol u mozak.
Dah u cugu.
Izlete novorođeni, ali sa njim izletoše i dva pršljena. Eto nje na laktovima, izdiže se i gleda da ga dobro zapamti, tog malog što ju je eskivirao tolike godine, pa se onda ušuškao u njenom bazenčiću, te krenuo da izvoljeva, ’oće izađe – neće izađe.
- Lezi! Vrišti doktor - Marija, daj joj tog musavka neka ga vidi.
- Pametna odluka doco, mislim, ne da nemam poverenja u te vaše narukvice od flastera nego šta znam da Marija nema neku disgrafiju pa posle, ovaj nije moj...
- Marija, daj joj ga, magarici tvrdoglavoj, rascvetaće joj se epiziotomija.
- ... Luku... Luka se zove...
- Ne bi me čudilo da znaš i u koju ćeš školu da ga upišeš, kiselo reče doca.
- U „Zmajevu“, kad već pitate.
I potom miris anesteziologa i mrak sve do večeri a bilo je podne. Mrak i neopisiva hladnoća. I odsustvo osećanja da su se pršljenovi takođe porodili. A jesu, to će ustanoviti kasnije...
Devet godina pre te prošlosti, desila se neka druga prošlost: stavila je cvet bele rade u kosu i udala se premlada. Udala se, sela na motor i otišla na svadbeno putovanje. I negde kod Zaovina na Tari, beše odron posle kišovitog dana, točak prokliza po kamenčićima koji su se kotrljali asfaltom iza jedne krivine i ona ispade iz sedišta. Na kuk. Ćutao je kuk, boleo opako, ali ćutao, pa je ćutala i ona, a ovaj najnoviji doktor jesenas joj reče:
- E vidiš, telo pamti.
Eto ti ga na. Nije bila presrećna što je morala po rezervni deo, a još manje što je morala da prisustvuje ugradnji, ali eto je sad, remontovana i spremna za dalji tretman. Jer ima naravno i dalje. E tu je malčice zapelo. Ona ne voli banje. Ne podnosi banjski živalj, ambijent sa urednim a ipak stereotipnim cvetnim alejama, miris lekovitog blata, bazene, kade i zajednička kupatila. Kao ni mirise i zvuke baba, koji se odbijaju o zelene zidove. I to ju je podsetilo na davnašnju priču njenog davnašnjeg drugara koji se, dobivši poziv za vojnu vežbu, zajedno sa polovinom svog gimnazijskog razreda obreo u nekom kampu u šumici. A kad ih je u vrstu poređao desetar, momak iz sela koje broji samo dve kuće, momak koji je imao metar preko leđa i santimetar oko glave i koji ih je kroz svoj čkiljavi pogled lukavo upitao imaju li nešto da kažu, on se, njen nesrećni drugar, naivno zaleteo i rekao:
- Čuo sam da ovde za marendu dajete sardine, pa sam samo hteo da Vam kažem da ja ne jedem sardine i ribu uopšte.
- Ne jedeš sardine?! Imaćemo u vidu.
Tri naredna dana, slutite, dobijao je samo sardine za svaki obrok. Prvog dana je gladovao, drugog se naterao da pojede nekoliko ribica, a trećeg je umakao hleb i pio ulje iz konzerve.
Zaključila je odmah da joj sardine ne ginu i odlučila istovremeno da će se pretvarati da voli sve ono što ne voli, te polako pakuje pinkle zajedno sa mislima o onome što je čeka .
Pogađate.
