Autor: Snežana Mirić
Ovog leta ponela sam sa sobom na more mnogo knjiga. Mesto ispod fitospore, u narodu znane kao lorber – višnja, uz šum talasa, idelno mi je da uronim u reči i zaista uživam u svom odmoru.
Birala sam ih pažljivo. Žanrovski su, međutim, poprilično različite, što meni ne predstavlja smetnju u čitanju – lako utonem iz jednog u drugi. Lako mi je i da jezdim kroz vreme, lako upoznajem ljude drugačijih kultura, a sasvim mi odgovaraju i dela koja nemaju jasan žanrovski okvir, iako sam u duši i dalje trilerašica. Uprkos tome, primećujem da mi s godinama koje odmiču, sve više prija čitanje biografija, putopisa, istorijskih knjiga – sve ono što sam u ranoj mladosti uglavnom preskakala, potom sporadično čitala, dok nisam otkrila novu dimenziju čitanja, žanrova i lepotu u otkrivanju raznolikog osvrta na sadašnjost.
Reših zato da sa vama podelim utiske o nekoliko, po svemu različitih knjiga, da vam ih od srca preporučim, te da kasnije razmenimo svoja zapažanja u našoj omiljenoj grupi, koja je nekako i zamišljena manje više u te svrhe, a u kojoj često radimo sve drugo osim čitanja, što mi takođe, moram priznati, izuzetno godi.
Čitajući „Samarkand“, otkrila sam dve suštinske stvari: prva je da zapravo nedovoljno poznajem istoriju Orijenta. Naravno, znani su mi sveopšti događaji i ličnosti, ali je to ipak malo, te sam ujedno artikulisala i svoje novo interesovanje i namerila se da proširim svoja znanja i saznanja u ovoj oblasti.
Druga je da sam se skoro pa zaljubila u Amina Malufa i njegov pripovedački stil. Ovo nije moj prvi susret s njim, ali sasvim sigurno neće biti poslednji. U prevodu, pročitaću sve što je napisao! O „Samarkandu“ ćete lako pronaći razne kritike profesionalnih književnih kritičara, a ja ću vam samo reći da je knjiga izuzetno zanimljiva, te da vas navodi da, pošto je pročitate, čitate dalje i dalje, da tragate za različitim poveznicama koje će vam približiti ne samo svetove Bliskog i Dalekog istoka, već i pružiti mogućnost drugačijeg odnosa prema ovom, „našem“, koji nam ponekad samo izgleda poznat i blizak…
Iako je naš Đorđe Bajić već predstavljan (i zasluženo hvaljen) u grupi „Direktna reč“, neizostavno ga pominjem (i zasluženo hvalim) ponovo i preporučujem da obavezno pročitate njegov roman „Smrt u ružičastom“. Obožavaoci trilera poput mene, uživaće u potpunosti! Roman je napisan maestralno i svi oni koji su Bajića poredili sa najboljim svetskim piscima trilera, nisu pogrešili! A oni, kojima ovaj žanr još uvek nije dovoljno prirastao srcu, imaće priliku da to stanje promene. Bez preterivanja. Nemojte propustiti ovaj roman!
Još jedan od naših autora, tačnije, autorki, Jelena Milenković, kroz svoje priče, vraća nas u daleku, ali ne i predaleku prošlost, upoznajući nas sa drevnim običajima, jezikom, verovanjima, a pre svega, ljudskim sudbinama, posebno žena i devojaka u to, za njih, prečesto zlo doba.
Svaka od Jeleninih priča nosi životnost u svojoj neobičnoj običnosti, lepotu u opisu onoga što je u svima nama vanvremensko: ljubavi, mržnji, odanosti, pažnji, bolu, dobroti, zavisti… I baš te, prepoznatljive i proživljene običnosti, svaku od ovih priča čine dirljivom, ali ne u onom lepljivom, patetičnom smislu. Tu razliku svojim spisateljskim umećem i lepotom izraza čini Jelena, pa je zato i ona najtragičnija priča – lepa. „Mimo sveta…“ nije, verujem, nasumičan odabir naslova. Mimo sveta imamo svako svoj unutrašnji svet, svako svoj izbor čak i onda kada ne deluje tako… „Mimo sveta i adeta“ , priče za dušu sa velikim „D“ . Hvala ti, Jelo što nas u obezglavljenom vremenu i sumanutom ritmu u koji zapadamo, podsećaš na ljudskost i na ono što se ne da izmeriti ni uokviriti…
A onda, da se ne prepustite melanholiji sasvim, da se vratite u surovu današnjicu, okrenite stranice „Otpadnika 1 i 2“ naše Anje Mijović, glavne urednice ovog portala. Šta čitamo? Roman? Scenario? Oba, rekla bih. Dva u jedan, ali kakav jedan! Ne mogu da dočekam ekranizaciju, iako spadam u one koji uvek više vole pisanu reč! Pisali smo i razgovarali o ovom romanu već uzduž i popreko: prvi deo nas je poneo, drugi nas i dalje nosi. Ono što ću posebno istaći je Anjin talenat da znalački, ne samo dozira količinu povremene neizbežne brutalnosti, već i način na koji je plasira: dok čitate, prožimaju vas trnci, osećate povremenu nelagodu, napetost, bes, strahovitu ljutnju, budući da prepoznajete delove života naše svakidašnjice i onda kada oni ne pripadaju bukvalno nekom od vas, ali nikad, ni jednog trenutka ne osetite onu jezovitost koja u vama kaže: ne mogu ovo da čitam, mučno je. Jer upravo taj osećaj mučnine Anja znalački amortizuje sledećom rečenicom ili radnjom, baš u trenutku kad pomislite da će vam se okrenuti utroba. To je Anja. Nogama na zemlji, srcem uz pravdu i ljude. Pa je to, naravno, i njena glavna junačka trojka – Vera, Andrej i Uroš (koji nama ovde, na stranicama DR već dođu kao rodbina).
Dakle, ako vas ima u ovom našem klubu koji još uvek niste pročitali odličan triler, a ima vas, ne čekajte!
I ovde ću se namah, zaustaviti. Do sledećeg osvrta na dobre knjige.