Sat

Ovakve posete su me činile nervoznom. Zato sam uvek stizala ranije. Volela sam da posmatram prostor čekaonice, on me je, donekle, pripremao za ono što me je čekalo iza zatvorenih vrata. Aparat za vodu, razne brošure i reklamni materijal, slike, fotografije, knjige, ikone, osveživač prostorije, sertifikati sa seminara, diplome. Iako su sve, uglavnom, imale isto, osećaj boravka u njima mi je bio neobjašnjivo različit. Nikada sa sobom nisam nosila ista očekivanja.

Povukla sam rukav – čak četvrt sata do mog termina. Čujem glas odraslog muškarca, isti onaj koji je pre samo nekoliko minuta odgovorio na interfon i još jedan kojem nisam mogla da odredim ni godine ni pol. Razmišljam o razlozima svog dolaska i da li da budem iskrena od samog početka i kažem da sam to učinila zbog oca. Ne, verovatno ćemo se onda odmah upetljati u porodične odnose. A terapija? Ni to, čekaću da sam pita. Ako ne bude pitao? Možda je bolje da mu kažem, ne mogu ga pustiti da nagađa, čemu onda sve ovo... Dok sam se preispitivala, vrata su se otvorila i ja sam nespretno spustila pogled – nisam želela da vidim osobu koja je napuštala ordinaciju, smatrala sam da bi to bilo nepristojno s moje strane.

Ja sam taj-i-taj. Ja sam ta-i-ta. Drago mi je. Klimanje glavom, dva puta. Osmeh, samo jedan, kratak. Biram stolicu na kojoj mi sunce neće obasjavati lice, barem se nadam da neće. Još jednom proveravam da li mi je isključen telefon i tašnu spuštam na pod. Vazduh je gust, ali samo moja polovina. Sviđa mi se tišina kojom započinjemo, nije nametnuta. Daje mi vremena da pročitam nekoliko naslova na policama – knjige i priručnici su uglavnom na engleskom i francuskom. Tri slike velikog formata. Brod na jednoj. Ostala sam zagledana u talase kada mi se obratio.

Pitanja su mu kratka, sa svakim me gleda u oči. Odgovaram, moj pogled luta. Razgovor teče glatko, kao vožnja čamcem, s tim što me čeka neizbežan skok u brzake. Svesno čekam trenutak. Smirena sam, čini mi se čak i previše, jedino su moje zenice nezaustavljive, govore neku samo njima znanu priču. Ne marim, lakše je obuzdati sreću od tuge. A tužna si, zar ne? – pitam se. Tužni ste, zbog čega? – pita me. Pogled mi se zadržava na jednom mestu na podu koje me podseća na medalju. Nikad se nisam bavila sportom, kažem. I zbog toga ste tužni? – dopao mi se njegov smisao za humor. Tugu nije lako definisati. Ne tražim da je definišemo, već da joj otkrijemo uzrok. Ni to nije jednostavno. Pa, moramo od nečega početi. Da, istina, ali onda se treba vratiti unazad, koliko? Godinu, deset, dvadeset? Vratite se na trenutak kada ste poslednji put bili srećni. Nisam zbog toga došla ovde. A zbog čega jeste? Ne znam, možda da proverim da li mi je potreban lek koji uzimam već četiri meseca. Zašto ste čekali toliko dugo? Nisam planirala, vreme mi je proletelo u obavezama. Sumnjate u terapiju, zbog čega? Ne znam, nije mi se dopala osoba koja mi ju je odredila. Niste morali da je poslušate. Bila sam slaba da joj se suprotstavim. A sad niste, mislim, niste slabi? Znači li to da terapija ipak deluje? Možda je upravo to razlog mog dolaska – želim da mi Vi kažete. Ako je do mene, onda bih voleo da mi odgovorite kada ste poslednji put bili srećni, na šta pomislite kad razmišljate o trenucima sreće? Hoćete li se smejati ako kažem abeceda čarape? Ne, nipošto, želim sve da čujem.

Pomislim na puževe i kako sam ih preskakala na putu do vrtića. Sećam se očeve ruke koja je stiskala moju pesnicu da bi mi ugrejao prste i nas troje dok smo u autu čekali da podignu rampu pa da majka krene kući s posla. Uvek je bila nasmejana dok nam je prilazila. Znala sam da idemo u neku važnu posetu ako bi me češljala na stranu ili stavljala šnalice. Kosa mi je uvek bila zamršena, a kolena oguljena i u modricama... Sećam se kako sam jela hleb i kafu vraćajući se iz prodavnice. Imali smo neonsko svetlo u kuhinji. I crvenu keramičku posudu za šećer. Kutija za kafu je imala plastičan narandžast poklopac. Moji roditelji su ujutru pili kafu zajedno... Od mirisa pamtim Bekutan i Pino Silvestre. Mirise nezadovoljnih žena i muškarca koji mirišu na duvan i alkohol upoznala sam mnogo godina kasnije. Sećam se kako su mi govorili da se ne naslanjam na zidove i ne dodirujem gelendere; oduvek sam se osećala ugroženom od strane onih koji ne peru ruke. Majka me je godinama plašila njima. Tek sam na izlasku iz detinjstva shvatila da od takvih i treba da strepim. Stolica na lekarskim pregledima je uvek bila drvena i kriva. Volela sam da se zavrtim u krug kad me ne bi gledali.

Rekao bih da sreću vezujete isključivo za detinjstvo, zar ne? Doživljaj ovih momenata se nije promenio s godinama. A nekih drugih jeste? Uglavnom. Da li biste mi opisali jednu situaciju koja je donela sreću, a koja to nije bila posle izvesnog vremena? Naravno, ali ako mi obećate da se nećete smejati kad Vam kažem da postoji čovek koji se zove Dečak. Smejaću se samo ako mi kažete da čovek koji se zove Dečak nosi abeceda čarape, na glavi. U stvari, on ne postoji, ja sam ga izmislila. Izmislili ste čoveka kojeg zovete Dečak... Zbog čega? Da bih bila manje usamljena. Izmaštala sam njegove ruke, dodir, kako se smeje, kako vozi, izmaštala sam njegove prste i koliko često se brije. Izmaštala sam da voli da trči i pliva, da brine o svom telu, ali ne i duhu, da spava na levoj strani i glasno sluša muziku dok vozi. Zašto ste mu dali ime Dečak? Ne sećam se, ne seća se ni on. Pitali ste ga? Nisam, ne razgovaramo više, ali sam sigurna da se ni on ne seća. Možda zbog toga što je za Vas primarni osećaj sreće vezan za detinjstvo? Ne, čini mi se da smo o nečemu razgovarali kad sam ga prvi put tako nazvala... Koliko često ste razgovarali sa Dečakom? Kad god bih poželela, zato sam ga i izmislila. Rekli ste da vas je bilo troje dok ste čekali majku da završi s poslom – imate brata, sestru? Brata, mlađeg. Kad govorite o usamljenosti, mislite isključivo na partnera? Ne, ne mislim, tako se osećam. Iako ste s Dečakom bili manje usamljeni, odlučili ste da je bolje da ode iz Vašeg života? Da, promenio se, u njegovim očima više nije bilo mesta za mene. Zar niste mogli da mu izmaštate druge ili, možda, još jednog Dečaka?

Prozori su bili zatvoreni. Mogla sam videti jedino vetar. Zamislila sam sebe kako gledam u nebo dok mi u usta padaju pahulje. Zamislila sam odsustvo težine svoga tela. Zamislila sam neprisustvo straha, poznavanje racionalnih argumenata u borbi sa iracionalnim, neistanjenu volju i samopoštovanje, vokalno neistraženu ljubav, kajanje fizički vidljivo, želju ustalasanu od odricanja i svečanu kao iftar.

Ali ne i druge oči.

Iako mi je nedostajalo sve što je za njih bilo potrebno.

Prošao je sat, hladno mi je.