Od izbijanja pandemije Kovida-19 videli smo lavinu lažnih vesti i teorija zavere o virusu. Kako se boriti ili bar zaštititi od ovakvih tvrdnji koje se uglavnom šire društvenim mrežama, ali često dolaze i iz usta najviših državnih zvaničnika? Podkast Radio Karantin o tome razgovara sa Milenom Popović iz Istinomera, Katarinom Subašić iz novinske agencije Frans pres, Jelenom Zorić sa televizije N1 i Slobodanom Georgijevim, direktorom programa Newsmax Adrie.
Lažne vesti u vezi sa pandemijom koje najčešće slušamo negiraju samo postojanje Kovida-19, tvrde da je virus napravljen u laboratoriji, da je deo velike svetske zavere, ili da nije ništa više od običnog gripa. Tu su i one „vesti“ koje koje dolaze od antivakcinaškog pokreta koji insistira na opasnosti od primanja vakcine, zatim imamo priče da će nam Bil Gejts ubaciti čipove u vakcinu protiv virusa, kao i one o maskama kao štetnim ili opasnim po zdravlje.
Milena Popović iz Istinomera, jednog od svega nekoliko medija u Srbiji koji se bave fektčekingom – proverom činjenica – kaže da, recimo, u dezinformacijama u vezi s maskama najčešće nailazimo na tvrdnje da one apsolutno nisu delotvorne protiv virusa i da su one sredstvo kontrole građana.
„Teoretičari zavere ih zovu „brnjice“ i u njihovoj interpretaciji one nam se stavljaju da bi nas kontrolisali. Tu isplivava veliki broj pseudo doktora, pseudo stručnjaka, tvrdnje koje nisu utemeljene ni na kakvim naučnim dokazima, već su, u najboljem slučaju, podaci izvučeni iz konteksta i potpuno netačno preneseni“, kaže Popović.
Katarina Subašić iz novinske agencije Frans pres (AFP), koja se, između ostalog, bavi fektčekingom za Fejsbuk, kaže da postoje organizovane akcije širenja lažnih vesti, ali da je veoma teško utvrditi ko stoji iza njih.
„Mi smo stekli utisak da ima organizovanih akcija. Svi fektčekeri AFP-a su u stalnoj koordinaciji razmene informacija i došli smo do podatka da je, recimo, tekst koji je letos pročitao jedan italijanski doktor, koji je bio pun predrasuda o Kovidu i vakcini, zapravo potpuno identičan tekstu koji je u maju podelio neko drugi u Kanadi. Potpuno isti tekst se onda pojavio na poljskom jeziku, neko treći ga je podelio. Nama je to bio signal da negde postoje neke organizovane akcije ljudi koji šire te lažne vesti, ali je teško otkriti ko zaista stoji iza toga“, kaže Subašić.
I Popović smatra da je teško utvrditi odakle jedna lažna vest potiče i da li se ona širi iz više izvora.
„Dešava se da imamo lažne vesti koje su potekle negde sa strane, iz sveta, pa se onda prenose u domaćem javnom diskursu, prenose se regionom i često dobijaju neku novu konotaciju. Zanimljivo je da se jedna lažna vest pojavi recimo na internetu, na Fejsbuku, zatim tu lažnu vest prenesu mnogi korisnici same platforme, pa je onda prenesu i mediji, pa se onda tu javi i neki naš navodni stručnjak koji to potvrdi i onda se to uz pompezne naslove prenese u medijima. To ponovo prenose korisnici društvenih mreža, to se rasprši u nedogled i zaista je teško pohvatati i naći sve izvore odakle je to krenulo“, kaže Popović.
Sagovornici Radio Karantina slažu se u tome da najveću odgovornost za prenošenje lažnih vesti imaju društvene mreže i tabloidi, ali da su one najopasnije kada dolaze sa najviših pozicija vlasti.
Jelena Zorić, novinarka televizije N1, kaže da se problem pojavio odmah na početku pandemije kada je na uživo prenošenoj konferenciji za novinare, na kojoj su govorili predsednik Srbije Aleksandar Vučić i epidemiolozi, Kovid-19 nazvan najsmešnijim virusom na svetu, savetovano da se popije rakija i žene pozivane da idu u šoping u Milano.
„U tom momentu mi u Srbiji nismo imali ni jedan registrovan slučaj Kovida-19, ali su širom sveta ljudi umirali. U Italiji, koja nam je veoma blizu, već je bilo katastrofalno stanje, bolnice su bile pretrpane, ljudi su umirali u bolničkim hodnicima jer nije bilo mesta i lekari nisu mogli da se snađu. A nama je tada sa zvanične konferencije iz predsedništva, od strane epidemiologa, koji je podržan od predsednika, savetovano da, ako smo žene, idemo u šoping u Italiju. Tu prvu konferenciju o Kovidu-19 je pratio jako veliki broj ljudi i taj veliki broj ljudi je dobio poruku da je reč o najsmešnijem virusu na svetu. To je čist fejk njuz. I to nije samo fejk njuz za koji možete da se izvinite i kažete da ste objavili netačnu informaciju, već je prerastao u masovnu manipulaciju građanima Srbije i od tog momenta vi imate potpunu konfuziju. Ja se i danas susrećem sa građanima koji kažu „vi sa N1 nas non-stop maltretirate da nosimo maske, da se ne viđamo s ljudima, hajde bre, ova korona je smešna“. Mi smo u Srbiji doživeli da fejk njuz dođe od najvišeg državnog organa. Posle toga vi imate užasno težak posao da to ispravljate“, kaže Zorić.
Katarina Subašić navodi primer priče koju je u julu 2020. godine AFP proverio, a po kojoj je ministar zdravlja u vladi Srbije negirao izjavu jednog mladića da mu je otac umro u bolnici čekajući respirator. „Mi smo proverili tu priču, dobili smo direktora bolnice koji je potvrdio da nije bilo slobodnih respiratora, potvrdili da su dokumenta koja nam je sin tog čoveka pokazao autentična i imali smo veoma lošu reakciju vlasti. Premijerka je rekla da je to monstruozna laž AFP-a, čak se pojavila na pres konferenciji da bi o tome govorila. Ali s obzirom da smo mi imali dokaze da smo razgovarali sa direktorom bolnice i da možemo da potvrdimo to o čemu smo pisali, onda se završilo tako što je ona rekla da je „jedna“ velika svetska agencija napisala nešto što nije tačno o Srbiji i jednom pacijentu u Srbiji“, navodi Subašić.
Milena Popović kaže da interesi za plasiranje lažnih vesti zavise od toga ko ih plasira. U pitanju je materijalna korist medija, skupljanje političkih poena ljudi na vlasti ili zbunjenost običnih ljudi.
„Tradicionalni mediji koji koriste društvene mreže za oglašavanje i plasiranje svog sadržaja, imaju, između ostalog, i poslovni interes jer zarađuju od čitanosti, pošto se takve informacije upijaju. Kada su u pitanju javni zvaničnici, koji nažalost takođe plasiraju lažne vesti čak i kada je u pitanju zdravlje stanovništva, tu pretpostavljamo da je u pitanju dezavuisanje javnosti u cilju ubiranja političkih poena. A kada su pitanju građani, mislim da je u pitanju to što su oni nažalost zbunjeni. Svuda u svetu, ne samo u Srbiji, doživljavamo krizu institucija i manjak poverenja u ono što nam zvanične institucije pričaju i oni koji su najodgovorniji u našem društvu. Zato kada imate zvaničnike koji daju kontradiktorne informacije, njima građani s pravom ne veruju, i oni se zato hvataju za teorije zavere jer više nemaju reference kojima veruju. Činjenice su izgubile vrednost jer nas sa svih strana zasipaju lažima i zato su ljudi spremni da poveruju u neke sumanute dezinformacije jer nemaju kome da veruju“, smatra Popović.
Slobodan Georgijev smatra da se u prostor tradicionalnih medija, naročito tokom mandata Donalda Trampa, preselio rieliti, da se u medijima puno laže i da ozbiljne medijske kuće imaju problem da zadrže nepristrasnost.
„Te četiri godine sa Trampom su ojačale neke narative širom sveta, ali sada ostaje da se vidi da li mediji imaju snage da se vrate sebi. Da se sete šta su, ko su, koja je njihova uloga i da probaju da se za to izbore. A medijima u svetu nisu političari najveći neprijatelj, najveći neprijatelj im je Fejsbuk. To je platforma koja je uvela neodgovornost kao normalnu stvar. Vi puštate da neko piše neke komentare i vi za te komentare ne preuzimate odgovornost. Celo to ludilo prenošenja fejk njuza je nastalo u komentarima, mnogo više nego na pojedinačnim stranama“, ocenjuje Georgijev.
I Milena Popović se slaže sa ocenom da veliku odgovornost u plasiranju lažnih vesti imaju velike društvene mreže poput Fejsbuka.
„Naravno da su lažne vesti postojale i ranije i tradicionalni mediji i javni zvaničnici u tome učestvuju, što je, meni se čini, najstrašnije i najopasnije, ali apsolutno su kompanije društvenih mreža odgovorne za situaciju u koju smo došli - kada su bitni samo klikovi i da se nešto podeli, bez obzira da li je taj sadržaj tačan ili ne. Ovaj program (fektčekinga) se u svetu sprovodi od pre četiri godine, a na Zapadnom Balkanu od pre dva meseca i verovatno jeste jedan način pranja od odgovornosti (Fejsbuka) za to šta je ta čitava industrija proizvela. Koliko je sve to otišlo daleko i koliko ovakvi programi mogu da poprave situaciju, nismo sigurni. Lažne vesti uglavnom šire tabloidi koji su, to je vrlo jasno, povezani sa vlašću. Imamo jedan mali korpus odgovornih medija koji vode računa šta objavljuju i na koji način plasiraju svoj sadržaj. Ono što je zanimljivo je da neki od tih medija koji su nas ranije napadali kada objavimo da njihovi sadržaji nisu tačni, sada nas zovu i hoće da sarađuju jer im je Fejsbuk obustavio objave. Dakle, sada kada smo im dirnuli u biznis, hoće da sarađuju. Ja imam rezervu prema tome koliko je to iskreno, ali eto, javljaju nam se sada i ti neki tabloidi koji su ranije diskreditovali naš rad“, kaže Popović.
Slobodan Georgijev smatra da tradicionalni mediji i novinarstvo uopšte imaju moć da određuju šta su važne teme i vesti. Kada zaborave da su oni, a ne društvene mreže, ti koji određuju sadržaje, tog trenutka su izgubili bitku.
„Ako novinari misle da će samo na društvenim mrežama pronaći sadržaj kojim će puniti svoje tradicionalne medije, onda je stvar gotova. Novinari moraju da prave sadržaje. Kada imate tumor vi idete kod najboljeg hirurga, ne odete u mesaru. Isto je i u novinarstvu – ne može svako da bude novinar, ne može svako da bude medij. Nije sve vest. Mediji moraju da se bore za svoje mesto. Stvar je u tome što su se mediji u tom vremenu do pre interneta opustili, otromboljili se, jer je mesto bilo zagarantovano. Sad mesto nije zagarantovano, moraš da se boriš za svoje mesto i svoju publiku. Moraš da dođeš do svoje publike i kažeš ja sam taj, to je moj posao. Sada su čet rumovi nekadašnje kafane. Fektčeking, provera i upoređivanje podataka, navođenje relevantnih i kredibilnih izvora. To mediji moraju da znaju i to da primene“, smatra Georgijev.
Celu emisiju „Pandemija i lažne vesti“ slušajte ovde
