Autor intervjua: Milica Janković
Bogdan Stevanović, domaćoj javnosti poznatiji kao „Blogdan“ region je oduševio, raznežio, čak nekad i razbesneo svojim pričama. Neretko oštar poput žileta, ali i pravičan poput likova kakve danas srećemo mahom samo u knjigama ovaj mladi pisac poznat je javnosti po svojim zanimljivim citatima poput onog: „Nije dete dupe, da ga ima svako.“
Jedan od najčitanijih autora i blogera na ovim prostorima iza sebe ima tri knjige: „Obloge od mastila“, „Sa druge strane obloga“, i „Ljubav uvek uspe“
Nismo otišli do njega u Španiju na to čuveno špansko pivo, ali smo uspeli da mu ukrademo malo vremena i saznamo: Zašto piše, čega se plaši, šta misli o društvenim normama, čime se inače bavi i kada možemo očekivati novu knjigu.
Zašto pišeš?
Pišem jer u govorenju ne vidim toliko smisla. Kad nešto izgovorimo posle nekoliko sekundi postane sećanje, a kad nešto zapišemo posle nekog vremena postane zaostavština.
Koliko je teško pisati u prvom licu i da li nekad pomisliš da previše sebe daješ?
Za mene nije bilo teško, ali sam shvatio da sebi kao piscu dozvoljavam da kažem mnogo više ipak kroz likove. Iako mi čitaoci često govore da hrabro pišem o nekim temama, mislim da su pisci ipak kukavice koje sve osećaju, ali najviše kažu kroz svoje likove, a najmanje kroz sebe. Nisam nikada pomislio da dajem sebe previše jer sam svesno razdvajao svoj unutrašnji i spoljašnji svet. Pisanje je neminovno uvek u direktnoj vezi sa unutrašnjim svetom i ja sa deljenjem toga nikad nisam imao problema. Ono što pak nisam nikad želeo da delim jeste moj spoljašnji svet - gde živim, šta jedem, kuda idem, šta kupujem, s kim sam i tako dalje. Nemam ništa protiv onih koji to dele na mrežama, ali ja osećam da će u budućnosti privatnost biti nova vrsta luksuza, odnosno možda već i jeste, i zato želim da je zadržim za sebe što je više moguće iako postojim na društvenim mrežama.
Kako su nastale „Obloge od mastila“?
Obloge od mastila su moja prva zbirka priča koja je objavljena 2017. godine. Priče su pisane skoro celu deceniju bez ikakve ideje da jednom postanu knjiga, ali sticajem životnih okolnosti dobile su korice jer je Vulkan izdavaštvo izrazilo želju da sve moje priče sa bloga pređu u knjigu.
Da li ti je pisanje bilo na neki način terapija?
Dok u drugim profesijama ljudi mogu uvek da rade na svojim znanjima i tehnikama kako bi napredovali, mislim da jedino kod glumaca i pisaca napredovanje je uvek u vezi sa produbljivanjem ličnog odnosa sa samim sobom. I u tome leži to terapisko dejstvo koje pisanje može da ima. Neminovno je da provodiš vreme sa sobom, da promišljaš o sopstvenim mislima, svojim i tuđim postupcima, dovodiš stvari u vezu, promatraš odnose i na kraju - smisliš šta ćeš sa svim tim. Tako nastaju rečenice, likovi pa samim tim i ti kao čovek.
Čime se inače baviš?
Po struci sam turistički novinar, ali iako ne radim u turizmu, ipak se bavim pisanjem. Takođe, ovde u Španiji od nedavno imam svoju malu firmu koja se bavi redizajnom i up-cyclingom sportske odeće.
U kojim trenucima ti nedostaje Srbija?
Isključivo i samo kada mislim na prijatelje i porodicu koji su ostali tamo. Zbog trenutne pandemije nisam mogao da dođem u Srbiju onog dana kada mi je brat dobio ćerku, tako da mi sada najviše nedostaje da provodim vreme sa bratanicom.
Kada ti je prosto drago što više ne živiš ovde?
Uvek mi je drago jer je moj odlazak iz Srbije bio svesna i promišljena odluka. Nije bila ishitrena i nepromišljena. Otišao sam sa 26 godina i velikom dozom razočaranosti koja mi je bila vetar u leđa da sa većom ambicijom istrajem u svojim ambicijama i željama u inostranstvu.
Kako provodiš „karantinske“ dane?
Pošto inače radim od kuće nisam primetio neku radikalnu promenu u svom ritmu. Ovde u Španiji tokom marta, aprila i maja imali smo karantin tokom kog nije smelo da se izlazi iz kuće i to mi je u jednom trenutku postalo pravo mučenje. Sada, kada može da se izađe makar da se prošeta ipak lakše podnosim. Radim, pišem, kuvam, treniram i usvojio sam dve male mace tako da mi nikad nije dosadno.
Da li si pesimista, optimista ili prosto realista?
Za sebe mislim da sam realni optimista, jer na kraju shvatiš da ti, realno, osim optimizma ništa drugo ni ne preostaje ukoliko želiš da živiš. Meni je uloga žrtve i cinika vrlo odbojna i tužna, zato nisam ni bio pesimista.
Šta misliš o društvenim normama od kojih svi nekako bežimo, a nikako skroz da pobegnemo?
O društvenim normama mislim sve najgore, ali one postoje zbog toga što nisu svi ljudi u stanju da imaju osećaj mere i razvijen moralni kompas. Pa zato, mora da postoji norma “ne kradi“ jer nemaju svi pojedinci razvijenu svest da nije u redu uzeti tuđe. I zato, oni koji su dovoljno svesni sebe, dovoljno časni i duhovni skoro pa uvek su kolateralna šteta društvenih normi.
Nedavno je izašla i tvoja treća knjiga „Ljubav uvek uspe“, ali da li zaista ljubav uvek uspe i šta je potrebno da bi uspela ?
Da je pustimo da raste zajedno sa nama, da se transformiše, menja, preispituje, prevazilazi i nadilazi. Da je deidealizujemo i time učinimo najidealnijom. Ne postoji ljubav iz filmova, serija, knjiga, ne postoji neki šablon iz prošlih vremena, ona koju su možda imali naši roditelji, poznanici, rođaci. Postoji samo naša, ova i sada. I kada dvoje ljudi ovo shvate, kada shvate da su oni nadležni i zaslužni za njen opstanak - tada sigurno uspe.
Šta ti najviše smeta u međuljudskim odnosima?
Smeta mi moralisanje, držanje slova i upiranje prstom. Mislim da nije na nama da govorimo šta ljudi moraju da rade i kako moraju da žive, već da svojim življenjem skladnog i harmoničnog života budemo primer onima koji umeju da to vide. Dakle, čišćenje sopstvenog dvorišta prvo kao životni moto.
Šta si naučio tokom akcije „Pruži korak“?
Naučio sam da moje telo i um mogu da izdrže i prepešače 256 kilometara. I to dvaput (smeh). Ta vrsta fizičkog angažmana sa humanitarnim ciljem nauči čoveka mnogo čemu. Pogotovo zbog činjenice da smo tokom pešačenja spavali u kućama porodica čija su se deca ili lečila ili izlečila od raka. Nauči te istrajnosti uprkos trenutnom umoru ili bolu, nauči te da vredi boriti se za viši cilj, pokaže ti koliko smo svi povezani, koliko smo svi jedan veliki organizam, i koliko ne postoji malo dobro delo. Jednom dobrom delu ne može se nazreti veličina i kraj onda kada je započeto jer ima efekat lavine.
Čega se plašiš?
Visine, gmizavaca i noću dok spavam može pacov da mi uđe kroz wc šolju i vršlja po stanu.
Šta te čini srećnim, a šta tužnim?
Ljudi umeju da me učine i srećnim i tužnim. Ponekad imam osećaj da se u čoveku nalaze i lek i otrov, i uteha i prokletstvo.
Da li radiš na novoj knjizi?
Da, nova knjiga stiže u prvoj polovini sledeće godine, a i nova edicija humanitarne akcije “Pruži korak“. Planovi su nam da bude na proleće i nadamo se da će do tada priča sa korona virusom biti deo prošlosti pa ćemo moći ponovo da se svi udružimo u jednom humanom cilju.
