Autor: Stefan Mirosavić
,,Doktore, setio sam se juče”, progovorio je konačno.
,,Čega ste se setili?” upitao sam.
,,Svog prethodnog života”, rekao je tiho.
Podigao sam pogled sa beležaka koje sam pravio i osmotrio ga. Ležao je na kauču, očiju upravljenih u plafon.
,,Kako se možete setiti prethodnog života?”
Nasmejao se.
,,Naravno da možete. Pod uslovom da vam sadašnji život nije prvi. Ako jeste, onda nemate prethodni kog biste se setili.”
Zvučao je uvereno u to što govori.
,,Mislite da ste se reinkarnirali?”
,,Na neki način. Vi, doktore, ne verujete u drugi život?”
,,Nije bitno u šta ja verujem. Ovde je reč o vama. Na meni je da vas saslušam i pokušam da vam pomognem”, odgovorio sam diplomatski.
,,Siguran sam da ne verujete”, odvratio je. ,,Mislite da vam je ovo jedini.”
,,Ostavimo sada to po strani. Recite mi o kakvom sećanju je reč.”
Prekrstio je prste na grudima i zagrizao donju usnu.
,,Setio sam se da sam u prošlom životu bio životinja.”
Pogledao sam ga preko okvira naočara.
,,Mislite da je to besmisleno?” upitao je kao da mi je pročitao misli.
,,Naravno da ne”, slagao sam. ,,Kako vam se javilo to sećanje?”
,,Ne znam. Jednostavno sam se probudio juče i setio se da sam u prošlom životu bio životinja.”
,,Sigurni ste da to nije bio san kog ste se setili kada ste se probudili?”
,,Siguran sam da nije bio san. Ubeđen sam da je sećanje jer je prilično stvarno.”
,,Znate i sami da i snovi mogu biti prilično stvarni”, bio sam uporan.
Tada me je prvi put pogledao otkako je legao na kauč. Bio je iznerviran.
,,Znam ja šta vi mislite u toj svojoj obrazovanoj glavici. Mislite da sam lud i da pričam gluposti. Jeste li se nekada zapitali da li možda postoji nešto van onoga što piše u vašim psihijatrijskim udžbenicima?”
,,Smirite se”, rekao sam staloženo. ,,Nije mi bila namera da vas iznerviram i ne smatram vas ludim. Taj izraz ne postoji u mojim psihijatrijskim udžbenicima.”
Zaćutao je. Navikao sam na to da pacijenti reaguju impulsivno.
,,Vratimo se na temu. Kažete da ste bili životinja? Koja?”
Uzdahnuo je.
,,Bio sam vuk.”
Namrštio sam se, ali on to nije primetio.
,,Kako to znate?”
,,Sećam se zavijanja. Sećam se lutanja po snegu i neverovatne gladi koju sam osećao. Sećam se i lovca koji me je ubio. Sećam se svega kao da sam to juče video svojim očima.”
Ćutali smo neko vreme, a onda je on nastavio.
,,Znate, doktore, kada sam se rodio, otac je želeo da mi da ime Vuk, ali majka mu to nije dozvolila. Sada znam da je trebalo tako da se zovem jer ja i jesam vuk.”
,,Mislite, bili ste vuk?”
,,I dalje sam. Dozvolite mi da vam ispričam do kraja.”
Pogledao sam na ručni sat. Ostalo je još pet minuta do kraja seanse.
,,Izvolite”, rekao sam.
,,Čuo sam ih sinoć. Dozivali su me. Činilo mi se da su mi ispod prozora. Žele da im se vratim.”
,,Ko?” upitao sam.
,,Moja braća vukovi”, rekao je sasvim ozbiljno.
Zatvorio sam beležnicu. Bilo mi je dosta njegovih budalaština.
,,Vreme vam je isteklo za danas. Razgovaraćemo o tome sledeći put.”
Nije ustao. Samo je zavrteo glavom.
,,Doktore, niste me shvatili ozbiljno. Ponašate se krajnje neprofesionalno.”
Nisam odreagovao na ovu opasku.
,,Prepisaću vam nešto za smirenje da biste mogli lakše da zaspite.”
Počeo je grohotom da se smeje. Bio je u pravu. Mislio sam da je lud.
,,Ništa niste razumeli, moj doktore. Nisu mi potrebni vaši lekovi. Nije mi potrebna ni ova terapija. Ovde sam radi vas.”
Izgubio sam strpljenje. Krenuo sam da ustanem sa namerom da ga ispratim. U treptaju oka, skočio je sa kauča i jednom rukom me prikovao za fotelju. Imao je nekakav neljudski sjaj u očima. Kao da ga je sav razum napustio. Pokušao sam da se otrgnem iz njegovog stiska, ali nisam uspeo. Tada mi se jasno javio prizor koji mi nije bio poznat. U pitanju je bilo nekakvo bezvučno sećanje.
Probijao sam se kroz sneg koji mi je dosezao skoro do kolena. U desnoj ruci držao sam pušku. Sa druge strane zaravni, na ivici šume, pojavio se vuk koji mi je išao u susret. Zastao sam. Podigao sam pušku. Ruke su mi bile crvene od hladnoće. Nanišanio sam i pritisnuo obarač promrzlim prstom. Usledio je nemi pucanj i bezvučni pad životinje u sneg.
Sada sam ponovo posmatrao čoveka koji me je držao.
Njegovi dugački očnjaci bili su poslednje što sam video.
