Autor: Milica Janković
Verujem da u svakome čuči potreba za povremenim umetničkim izražavanjem.
Sa Nebojšom Petrovićem, vizuelnim umetnikom iz Beograda razgovaramo o ovoj vrsti umetnosti. Nebojša nam govori o animiranom filmu, svojim počecima na tom polju, kako se bori sa čuvenim umetničkim blokadama, šta povezuje šah i crtanje i još mnogo zanimljivosti.
Nebojša je deo tima i selektor filmova na „Balkanima“ festivalu, takođe, radi i za festival animacije „Animanima“ u Čačku kao producent. Takođe, Nebojša je član tima Omladinskog programa Beogradskog centra za ljudska prava kao kreativna snaga. Kao član udruženja „Grupa IDE“ radio je na mnogim muralima, projektima i radionicama sa decom iz osetljivih društvenih grupa.
Zašto si se opredelio baš za Fakultet primenjenih umetnosti?
Oduvek sam želeo da se bavim likovnom umetnošću, ali nekim vidom dizajna, nečim što je upotrebljivo na razne načine. Zapravo, moja najjača želja je bila da se bavim animacijom, pa sam kao mali i zamišljao da ću jednog dana raditi u Diznijevom studiju. U vreme kada sam se odlučivao za faks, nije postojao odsek za animaciju, niti bilo kakav fakultet kod nas na kome se tako nešto moglo studirati… tako da sam birao nešto što mi je isto bilo blisko i slično, pa sam na kraju dospeo na primenjenu grafiku, gde sam izučavao dizajn knjige, grafiku, štampu i ilustraciju… a profesor koji nam je držao glavni predmet Ilustraciju je i naš veoma uspešan autor animiranih filmova. On nam je dao neke osnove animacije i imali smo mogućnost čak i da se malo više upustimo u tu vrstu istraživanja, što je bio i moj početak rada u tom smeru.
Šta te inspiriše?
Najviše inspiracije dobijam od ljudi… veoma volim da crtam ljude, portrete, cele figure… u pokretu. Igra, ples, izrazi lica, emocije, raspoloženja, unutrašnji svet… sve to me vrlo inspiriše. Priroda, takođe.
Da li crtežima stvaraš bolji svet ili si realista?
Rekao bih i jedno i drugo. Volim realizam, tu se osećam najkomotnije. Ali, i realizam je relativna stvar. Tu opet volim da osetim i doživim nešto što ide iznutra, iz same osobe koju crtam; naravno, u sve to se neminovno upliću i moje priče, stanja, emocije…
Na tvojim radionicama stekla sam utisak da nisi, takoreći, klasičan profesor, već da nekako uspevaš iz svakoga da izvučeš nešto dobro. Šta znači znati i ne znati da crtaš? Između vežbe i talenta, šta je bitnije?
Tokom svoje prakse kao stvaralac, ali i tokom prakse nastavnika, došao sam do saznanja da je bavljenje umetnošću nešto što nije rezervisano isključivo za „odabrane“, već da nam je to svima potreba još od malih nogu i da kroz takve aktivnosti sazrevamo, gradimo ličnost, upoznajemo sebe, svet oko nas, učimo da mislimo i „vidimo“… To jest, da ulazimo u srž stvari. Tokom odrastanja i pogrešnog usmeravanja u školi i van nje, polako ljudi napuštaju taj put, udaljavaju se od svojih potreba za takvom vrstom izražavanja i počinje ta podela na one koji znaju i one koji ne znaju da crtaju. Kao da je crtanje isključivo vezano za imitiranje nekog realizma. Smatram da svako zna da crta, naravno na svoj način, onako – kako je svojstveno samo toj osobi. Samo, do takvog slobodnog crteža, neopterećenog naučenim i osuđivačkim vrednostima, treba doći… radom uglavnom, opuštanjem i otpuštanjem stega. I meni je to dan danas izazov s kojim se borim. Naravno, za crtanje i slikanje u klasičnom smislu potrebna je određena doza talenta, ali najviše se napreduje i uči kroz rad. Mnogo rada. Za sve je potreban trening i kondicija.
Predavao si i šah u školi, pa me zanima kako se šah i likovno prepliću, da li imaju nekih dodirnih tačaka? Da li dok crtaš moraš da „predviđaš“ i računaš kao kad igraš šah?
Priznajem da nisam mnogo razmišljao o toj vezi… Ali sad kad se osvrnem na to, mogao bih naći baš tu vezu u planiranju, promišljanju, predviđanju. Naravno, zavisi i od toga kakva vrsta rada je u pitanju. Nekada je umetničko stvaranje sasvim spontano, bez ikakvog gledanja unapred… Ali većina projekata zahteva promišljanje i predviđanje poteza unapred kako bi se neke greške izbegle. Ponekad je stvaranje nekog dela poput šahovske partije… nadmećemo se ja i to delo. Ponekad imam utisak da zaista treba da osvojim i pobedim teškog protivnika.
BALKANIMA je festival animiranog filma koji organizuješ kod nas. Da li društvo prati animirane filmove i koliko zna o njima? Kako nastaje animirani film?
Nadam se da je zahvaljujući Balkanima festivalu, ali i još nekim festivalima na kojima se prikazuju animirani filmovi kod nas poraslo interesovanje za ovakav vid umetnosti. Animirani film (tu govorim o autorskim animiranim filmovima) je spoj više vrsta umetnosti (likovna, muzika, pokret, film) i pruža ogromne mogućnosti da se ispriča priča, pre svega da se uđe u svet snova i iluzija, unutrašnji svet u čoveku, da se prikažu emocije, da se jezikom simbola dodirne dubina u umu posmatrača, da se isprovocira i podstakne na razmišljanje. Ljudi kod nas još uvek ne znaju mnogo o takvoj vrsti animiranog filma. Uglavnom se smatra da su to „crtaći“ za decu i tu se svako interesovanje završava. Naša je uloga da animirani film popularizujemo i razvijemo ozbiljniju scenu i publiku. Sam proces nastanka animiranog filma je dugotrajan, zahteva mnogo strpljenja, energije, posvećenosti…obično se radi tako što se za svaki delić pokreta snimi, nacrta nova sličica. Danas, uz pomoć kompjuterske tehnologije, proces ide nešto brže, ali je i dalje veoma zahtevan.
Da li imaš čuvene „umetničke blokade“ ili neke periode u kojima prosto nemaš inspiracije, želje i motivacije da radiš ili si vremenom naučio da izbegneš takve momente?
Uvek postoje takvi momenti. Samo sam vremenom, zbog posla i vremenskih ograničenja, morao da naučim da se sa time malo brže izborim i da „izbacim“ nešto na videlo, koliko god ja bio nezadovoljan time u datom trenutku. U svakom poslu, koliko god to voleo, čovek dođe do trenutaka kada mu se to prosto ne radi. Ljudi sa strane često misle da se te ideje same nametnu, da to izlazi samo po sebi, od talenta… ali daleko je od toga. Mnogo puta mi je najteži deo posla smisliti nešto, pa kada se ideja konačno uobliči, realizacija ide mnogo jednostavnije.
Za kraj, reci nam kako bismo mogli da pronađemo inspiraciju za stvaranje u sebi?
Za početak, ne razmišljati o tome da li sam talentovan ili ne… da li će to nekome da se svidi. Verujem da u svakome čuči potreba za povremenim umetničkim izražavanjem. Gledati, posmatrati, uočavati veze, kako stvari utiču jedne na druge… u prirodi se neretko budi inspiracija, ali može i svuda oko nas, bilo gde. U autobusu, osluškivanjem, proučavanjem, posmatranjem detalja… Mislim da je iskonska potreba čoveka da nešto stvara i da nema lepšeg osećaja od onoga kada nešto proizvedemo sami. Kada deo nas podelimo sa svetom.
