Autor: Snežana Mirić
- mart 2020.
Volim priče iz svakodnevice, kako one iz prošlih vremena, tako i one koje se žive sada i ovde. One reflektuju ne samo ono što je vidljivo na prvi pogled, već i ono što lebdi između redova čak i onda kada autor ne pokušava to da sakrije. A ja ne pokušavam. Zbog čega bih?
Kazali su mi: Nemoj da žvrljaš te priče. Napiši lepo jedan roman, polako, niko te ne juri. Ali ja priče volim. Te fragmente života u kojima se ponekad prepoznajemo bolje nego u milion razgovora.
Danas, kako god bilo, reših da napišem nešto sasvim drugačije.
U ovim sporim danima, vreme pred sobom ispunjavamo različitim sadržajima. Ja ga, istina, ne doživljavam kao dokolicu, budući da se, osim razmišljanja o poslu i vođenja raznorazne dokumentacije, trudim da reorganizujem i neke stvari po kući, da štogod lepo pročitam i porazgovaram sa rođenim čovekom kog u normalnim vremenima kao što ovo nije, ponekad jedva i da viđam u toku dana.
Ali avaj, kad god smo na godišnjem odmoru ili imamo nekakav višak slobodnog vremena, dogodi se da uplivamo u razgovore za koje ni jedno od nas sa sigurnošću ne može da kaže, kako smo ih uopšte i počeli. Upravo to se i dogodilo vrlo nedavno kada se on zakačio za neki minoran događaj iz prošlosti. On je u horoskopu bik sa pamćenjem slona. Ne znam uopšte zbog čega ne postoji taj znak. On je zapravo slon. Ja sam, povremeno razbarušena vodolija, noge mi jesu na zemlji ali glava hoće da vrluda. Ne pamtim ono što baš ne moram. Pustim jednostavno ta neka nepotrebna sećanja. Pustim ih da se otisnu iz mog uma i odu daleko od mene. Ali ne i on.
- Dobro, rekoh mu - napravićemo listu ako baš hoćeš. Našu listu. Ti pritom znaš koliko ja mrzim poređenja, te je smatram unapred nepotrebnom, ali neka ti bude!
Namrštih se, uzeh papir i napisah štampanim slovima:
Sećanja:
- Ti to radiš vadeći iz malog mozga - šta je bilo pre onoliko godina - i to činiš, ne bez određene veštine da mi povremeno čak i natrljaš na nos neki od mojih pogrešnih postupaka. Ili ne moraju biti ni pogrešni, dovoljno je samo da su tako interpretirani. U tome si uporan i isteruješ do kraja.
Ja o sećanju govorim kao o povezanosti između vremena i čoveka i svakom sagovorniku pritom dozvoljavam da izabere ono najuzbudljivije u tome. Kao i u meni. Da, da, znam: nervira te to, ali ne postavlja se pitanje. To je tako.
Stvarnost
Tebi je stvarnost ono što možeš da vidiš golim okom, dotakneš rukom ili posetiš u nekom prostoru i vremenu. Kao i da podeliš u kolektivnom doživljaju iste.
- Vidiš, i ljudi kažu... primećuju... znaju... Jasno je. Tebi je stvarnost, bila lepa ili ružna, zdrava, bolesna, radosna, bolna - uvek jasna od početka do kraja. Ta opšta sociološka mesta su za tebe bistra kao dan i saglediva u potpunosti.
Meni je stvarnost čak i ono što radim ,,na parče". Moje zabeležene misli koje mi povremeno ometaš puštajući mi prenos utakmice ili govor nekog odvratnog političara, uz uho. I to moje nežno, tanano uho je takođe moja stvarnost. Meni san, znam, to ti je jeres živa, takođe predstavlja deo stvarnosti. Jer u mom snu postoje mesta koja opitomljavaju goli život i doprinose da ne budem kapitulant pred ovozemaljskim, na meni svojstven način, uliva mi nadu i ne čini me ni mrvu pesimistom. Naprotiv.
Mašta
Ti maštu pomalo prezireš.
Ja sam od mašte satkana poprilično. Samu sebe sam izmaštala još u detinjstvu. Meni je ona poput vazduha koji udišem, boja koje me okružuju pa sve do slova koja ispisujem i snova koji se kovitlaju do duboko u noći. I onda, mašta mi daje sposobnost da doživljaj trenutka preobratim u doživljaj trajanja. Da ne kažem večnosti. Ne usuđujem se još uvek.
Navike
Navike su neizbežni delovi naših života. Ali njima baratamo prilično sinhronizovano i umešno, te su nam navike sagledive na skoro isti način.
Posao
,,Ono si što radiš" je tvoja deviza. A ti svoj posao radiš i dušom i srcem i znanjem i marom, talentom, svakim atomom svog bića. Posvećeno, predano, ozbiljno. Vredno, ne samo poštovanja već i divljenja. I sad patiš jer si prestao da radiš. Ne poriči, znam da patiš.
Ja se donekle slažem jer imam vrlo sličan odnos prema svom poslu. Donekle, budući da umem i volim da radim više stvari odjednom. Tebi to ponekad zasmeta jer se kosi sa tvojim uverenjem da je moguće - a da bude kako valja, ali ja se na te tvoje sumnje osvrnem sa blagim osmehom pošto znam da jeste moguće i to čak i dokazujem. Ti prihvatiš. - Razoružala si me, kažeš. I zacakle ti se oči.
Ljubav
Odabrali smo svoje Sunce. A možda je pravilnije reći da je ono odabralo nas. U svakom slučaju, zajedničko je. I sija još uvek intenzivno. Ako se po neki zrak i prelomi drugačije i tiše, niti jedan se nije izgubio sa našeg neba. Zahvalna sam ti što svakog jutra mogu da ustanem i stanem u ovaj komadić dana koji nije baš uvek po mojoj volji, srećna što te imam uz sebe da me svojim pogledom, osmehom, dodirom i rečju podržiš svaki put.
Rekao si, doduše, da je lako voleti, ali da treba živeti i donekle u tome ima istine, ako bismo posmatrali svet samo tvojim očima. U mojim, stvari stoje ovako: nije lako voleti i u tome i jeste suština. Lako je možda zavoleti, zaljubiti se, ali održati stanje voljenja uopšte nije jednostavno. Ako se to dosegne, postigli smo nedeljivost, bezvremenost a samim tim i neprolaznost.
Zbog toga sam ti prvobitno i rekla kako mislim da je ova lista nepotrebna.
Ti si se potom nasmešio, dotaknuvši mi teme i rekavši kako mi je mozak usijan i kako opet mislim dvest'a na sat, a inače, ne osporavaš.
- Proći će i ovo čudo - rekao si - Ne moramo da učimo šta je najvažnije. Odavno smo to naučili.
Složila sam se i poljubila te u teme.
- Nema ljubljenja! - dreknusmo u glas i počesmo da se kliberimo kao da u zbiru nemamo uveliko preko sto godina.
- Kako se ovo zove, Mico? Ljubav u doba korone?
Osmehnuh ti se - Ne, rekoh - Ljubav je uvek i samo u doba ljubavi.
